Nova iskra

СТРАНА 150.

НОВА ИСКРА

БРОЈ 5.

ности, коју смо видели, била држава XI. а не XVIII. века. Несрећа је по њу велика била и у томе, што она беше окружена најапсолутнијим државама тога доба, чији су силни владари имајући сву власт у својим рукама заводили у њима реФорме 18-ог века. Пољска је једина међу њима остала нереформована. И она се могла спасти једино реформама, али их се доцкан сети. А и кад се реши да их уведе, злобни јој суседи не дадоше, јер би им се тиме измакао плен из шака. Руска царица Катарина и Фридрих Велики беху сложни у двема тачкама: да заступају права некатолика и да не допусте никакве измене у пољском уставу. Пољска није имала снаге да те реформе изврши и против воље својих суседа и с тога је морала пропасти. Године 1768. Пољска је била принуђена да закључи с Русијом уговор, по коме се у Пољској без одобрења Русије није смело приступити промени устава. То значи озаконити мешање једне стране државе у унутрашња пољска питања. Да би притекао у помоћ Пољацима, француски двор сматраше као једино средство да приволи Пруску те да ова огласи рат Руснји. У Француској су на жалост прецењивали снагу турску, која беше ниско пала од последњих ратова с Аустријом. Тим је Француска судбину Пољске везала за успех турског оружја, а како овај, као што се види из мира Кучук-кајнарџиског не беше никакав, то је комадање Пољске било неизбежно. Успеси руског оружја после битке код Чесме (1770.) изазваше бојазан и суревњивост код Пруске и Аустрије. Тада се схвати источно питање у модерном смислу: „У садашњем активном стању Портином", пише Кауниц, министар цара Јосифа II. „наша тајна политика треба да буде без сумње у томе, да одржи турско царство што је могуће дуже, или у најгорем случају да ово царство не уништи сама Русија без нашег нужног суделовања." Упоредо с овим јави се и Пољско Питање ; и Пољској, која је у једиој прилици спасла Јевропу од Турака, би суђено, као што вели Рамбо, да буде откуп за исту Турску. Нема сумње, да је од свих држава највише радила на комадању Пољске Пруска. Нико други него Фридрих Велики био је тај, који је доставио Катарини да Пољаци желе промену устава. На састанку с царем Јосифом у Најштату (Жоравска) он му је улио страх од руских освојења и успеХа на истоку и том приликом говорио о деоби Пољске. То је он био који је шиљао свога брата Хенриха у Петроград да и царицу Катарину склони на деобу. Он је дао на знање Катарини да ће је њени успеси на истоку довести у сукоб с Аустријом и Француском и да он неће бити у стању да с њом води овај рат против здружене Јевропе. Он је преко свога посланика у Петрограду изјавио царици Катарини: да она без сумње има право на накнаду за трошкове у овом двоструком рату, али не треба да јој је стало до тога где ће добити ту накнаду, да ли на Висли или на Дупаву. Он јој препоручиваше да се накнади на рачун 1Гол,ске, и да само ради равнотеже на северу допусти извесно повећање Пруској и Аустрији, опет разуме се на рачун Пол.ске. Да би оправдао овај свој разбојнички предлог, Фридрих Велики позива се на историју, која на жалост има да нокаже и таквих примера. Он говораше : како је Авињон припадао папи па су га Французи узели, а Страсбург је био слободна варош па га је Ј1уји XIV. опет освојио. Катарина је већ тада ратовала с Турском и није могла ни мислити на то да дође још у сукоб с Аустријом и Француском. Поред свег тога што је желела да Пољску одржи у целини, али под руским утицајем, бејаше сад принуђена да прихвати предлоге Фридриха Великог. Подела Пол>ске беше већ свршена ствар, а 17. фебруара она је утврђена уговором између Пруске и Русије, у априлу им се придружи и Аустрија, а тек 18. септембра стављена је на знање пол>скоме краљу. По томе пл>аччашком уговору Русија је добила Белу Русију са 1,600.000 становника, Аустрија Западну Галицију и Црвену Русију

са 2,500.000 становника, а Пруска Западну Пруску без Торна и Данцига са 900.000 становника. Тако Пољска изгуби на 4.000 □ миља и 5 милијуна становника. Камо среће да је остатак могла сачувати, али Пољаци не могаху да спрече комадање своје државе ! У једној сатиричној брошури тога доба врло је згодно алегоријски представл,ена деоба Пољске. Око раширене карте пољске државе стоји на једном крају Фридрих Велики и Јосиф II., а на другом царица Катарина; сваки од њих указује прстом на карти на део од По.тћске који има да му припадие. Измсђу њих је последњи пољски краљ, Станислав Поњатовски : једном руком дрзки карту Пољске, коју му они извлаче из руке, а другом руком придржава крунукојаму непрестано слеће с главе. Изнад те целокупне слике у ваздуху представљен је анђео који свирком у трубу упозорује поштени свет на ово злочинство. проФ. }Дих. Ј. Јјорђебић. (СВРП1ИЋЕ си)

Б Р И Г А РОМАН Н4ПИСАО ХЕРМАН СУДЕРМАН

(5)

(ИАОТАВАК) XI. *ио је Ивањ-дап. Глог је мирио. — Сребрним сјајем разливао се месец по земљи. У селу је било велико весеље. — Палили су катрањаву бурад, а на ливади играли су момци и девојке. Надалеко се видео пламен по рудини, а танки звуци ћеманета разлегали су се сетно по ноћи. Павле је стајао на огради баштенској и гледао у дал.ину. Момци су отишли до креса, а и сестре се још нису биле вратиле. Оне су измолиле допуштење да ноходе свештеникову Јадвигу, своју другарицу, скромну, тиху девојку, чијем их је друпг?ву радо поверавао. Сада је хтео сачекати, док се сви не врате. Месечина га измами на рудину. Била је поноћна тишина; само је у џбуновима вриска цврчао покаткад попац као иза сна. — Огњице спуштаху своје румене главице — а дивизма се сјала као да хоће с месецом да се надмеће. Лагано, трома хода ишао је даље, спотичући се с времена на време о који кртичњак и саплећући се у вреже. У јасним искрицама сипила је роса пред њим. — Тако дође до смрека, које су изгледале још тајанственије него ли иначе. Као црни зид дизала се шума иред њиме, а месочева светлост пала је на њу као свежи снег. Нађе место на коме је пре више годипа висила мрежа —■ Чаробним сутоном одбијаше пропланак кроз црно грање. — Па га је вукло све даље и даље. — Као палата од треперљивога мермера уздизала се пред његовим очима бела кућа са својим доксатом и својим забатима. — Мртва тишина владала је на имању, само би с времена на време залајао пас, да одмах опет умукне. Стајао је пред гвозденом капијом, а није знао како је дошао овамо. — Ухвати обема рукама шипке и погледа унутра. Окупано у месечевој светлости лежало је пред њим широко двориште — црним ивицама одбијаху се кола која бејаху поређана пред стајом —бела се једна мачка прошуња поред ограде — иначе је све спавало.