Nova iskra

НОВА ИСКРА

СТРАНА 151.

Дуж зида оде он даље. У гомили пепела иза ковачпице леисала је гомилица жеравица, које су провиривале кроз мрак као запаљене очи. Затим дође градина. Високе липе нагињаху над њом своје гране, а мирис од зановета и раних ружа допре до њега, опијајући га, кроз ограду. Кроз грање виделе су се као сребрне траке шљунком посуте стазе, а сунчани сахат, који је био сан љегове младости, уздизао се иза њих мрачно. Бела се кућа све више приближавала. Сада је могао готово сагледати прозоре. И овде као да је све спавало. Био је понегде — и у „Књизи песама" — читао како заљубљеник обично у месечини ноћној драгани свога срца приређује серенаду — уз пратњу гитара или мандолине, ако је то икако могућно. Тако је то било у лепо доба витештва, а у Шпанији и у Италији бива можда и данас. То му паде на ум, и он замисли како ли би то изгледало, када би он, Павле, глупак, почео овде као лутајући витез да удара у гитар, крештећи уз то чежњиве љубавне песме. Морао се гласно насмејати при тој помисли, а после му паде на ум, како он свој музички инструменат увек носи уза се. Седе на ивицу опкопа, наслони леђа о један дирек од ограде и поче звиждати — прво плашљиво и тихо, па све одважније и јаче и као обично, када би се сав предао својим осећајима, заборави на послетку све око себе. Као из тешких снова пробуди се, када зачу како с ону страну ограде шуште и пуцкају гранчице. — Уплашено се окрете. С оне стране стајала је Јелисавета у белом ноћњем оделу — преко кога је овлашно пребацила затворени огртач. У први му се мах учини да мора да скочи и да утекне, али као да су му се удови укочили. „Јелисавета — шта ћеш овде?" промуца он. „А шта ћеш ти овде?" упита га она, смешећи се. „Ја — ја — сам звиждао мало." „И за то си догаао овамо ?" „А што не бих ?" „Право велиш — ја ти нећу забранити." Она је наслонила чело на шипке од ограде и гледала га је. Обоје је ћутало. „Зар нећеш да приђеш ближе?" упита она затим очито не знајући шта пита. „Хоћу ли да пре|)ем преко ограде ?" запита је он сасвим невино. Она се смешкала. „Немој", рече она затим, одмахујући главом, „могли би нас видети с прозора, па то не би ваљало. — Али морам да говорим с тобом — стани -— доћи ћу напоље к теби, па ћу те мало испратити." Опа одгурну у страну једну отковану шипку и провуче се, затим му пружи руку и рече: „Лепо је од тебе гато си дошао, често ме је вукла жеља да говорим с тобом, али никада у тим приликама ниси био ту." Па уздахну дубоко, као да је обузе сећање на тешке часове. Он уздрхта по целом телу. Поглед на девојачку прилику, која је стајала пред њим тако невина и искрена у своме ноћњем оделу, пресече му готово дах. Слепе му очи силније закуцаше — погледи су му тражили земл>у. „Што ми ништа не говориш ?" упита она. Збуњен осмејак прелете му преко лица. „Немој се срдити", промуца он. „А што бих се срдила", упита она, „мени је гата вигае мило, што си једном сав мој. Али је необично батп као у бајкама. Ја стојим на прозору и гледам у месечину — мамица је баш заспала, а ја баш премишљам да ли и ја да легнем — али ми је глава тако немирна а чело ми гори — обузео ме неки немир. На један мах чујем како неко у градини звижди, тако лепо, тако тужно, како сам то чула само једном у животу, а и то је било

давно. „То може да буде само Павле", рекнем у себи, и гато дуже слушам, све ми је то јасније. „Али откуда он овде?" упитам се, и пошто хоћу да се уверим потпуно, узмем на се огртач и сиђем на прстима — тако — и ето ме сада —• а сада хајде — да пођемо у шуму — онда нас нико не може видети." Она га ухвати под руку. Ћутећи одоше преко ливаде, месецем обасјане. Па онда она намах стави обе руке на лице и поче горко плакати. „Јелисавета, шта ти је?" узвикну он уплашено. Она се занесе, нежни јој се стас затресе у немом јецању. „Јелисавета, зар ти не могу помоћи?" мољаше је он. Она јако затресе главом. „Остави ме", промуца она, „сада ће проћи." Покуша да по1)е даље, али је изневерише силе. Уздахнувши спусти се на ивицу опкопа у влажну траву. Он застаде пред њоме и гледаше је. „Исплакати се", то је правило које је већ толико пута искусио у животу. — Прође га сва стрепња. Овде је ваљало тешити, а у тешењу се добро разумевао. Када се она мало смирила, седе поред ње и рече тихо : „Нећеш ли да се изјадаш, Јелисавета?" „Хоћу", узвикну она, „та чекала сам на то већ пуне три године. Толико сам то носила у себи, Павле, и готово ме удавио тај терет, и нисам нашла нигде хришћанске дупте, којој бих се могла поверити. Доле у Италији, на лепој Капри, где се све смеје и кличе, често сам ноћу слазила на море и узвикивала сам у своме болу, па сам се у зору опет враћала и смејала се, још више него ли други, јер мати — о мати — мати!" узвикну она, поново гласно јецајући. „Умири се, ево ти сада мене, коме све можеш казати", дошану јој он. „Да, имам тебе — имам тебе", промуца она и наслони лице на његово раме. „Видиш, то сам знала вазда ; али каква ми је корист? — Та ти си био далеко — и често пута сам ти већ хтела писати, али сам се бојала, да си се отуђио од мене и да би ми могао замерити.. . А откако смо се повратили, мислим само једно: Н>ему се мораш поверити, он је једини који зна шта је брига — он ће те разумети." „Реци, шта ти је Јели*авета?" мољаше он. „Она мора да умре!" врисну она. „Твоја мати ?" ?)Д а !" „Ко ти је то рекао ?" „Професор у Бечу који је прегледао. ТГред њом је начинио задовољно лице и рекао јој је : „Ако се чувате, можете доживети сто година", али ме је после позвао, па ме је запитао: „Јесте ли јаки, госпођице, можете ли да поднесете истину ?" „Молим Вас да ми је кажете", одговорила сам му. „Вама морам да поверим", рече он по том, „јер Ви сте једина која овде над њом бди." Па ми је саопштио, да она може умрети свакога дана —, ако не — па ми је дао";пуно упустава, на која мора да обраћа пажњу: и на јела и пића, климу и узбуђења и ваздан друго. Видига, од тога дана стрепим за њу од зоре до мрака, и бринем се, и бдим, и немам мира. Неки ми пут дође да себи кажем: „Млада си, па треба да живиш", па огледам да кличем и певам, али ми глас застаје у грлу, и опет се снуждим. Разуме се. пред матером морам да се чиним весела, па и пред оцем." „Али што се ниси поверила њему?" упаде јој он у реч. „Зар да и њему отрујем живот?" одговори она. „Нећу, пре ћу да сносим сама него ли што ћу да гледам и њега нерасположена. Он је веселе нарави и воли је свом душом својом — иначе је понекад жесток и пргав,