Nova iskra

БРОЈ 5.

НОВА ИСКРА

СТРАНА 155.

су се власници „Младости" продали социјалистима, анархистима и т. д. Флајшер ,је био дакле честит и поштен противник. Рецимо, да је писао из свога увјерења. Међу мносим противпицима „Младости" био је и садагањи свеучилишни професор г. Др. Кршњави. ЈИто он каже — каже јасно, а што мисли, изрекне искрено. Он је казао своје, што је имао против „младих", али је, казао ноштено, а у писца ових редака има љегових листова, по којима се јасно види, како је склон младости која ради. У чему је био противан раду млађих, то је означио јасно и без злобе, какова управо веје из Коренићева писања. И јога један противник „Младости" јавио се омаганим памфлетом : стари и уважени иначе глазбеник, писац и композитор : Фрањо Ж. Кухач. Богу је плакати, гато га седа коса није сјетила, да не ваља дирати у поштење и искрено настојање младих, ако нема доказа њихова тобоже непоштенога рада. И написа старац памфлет под насловом „ Аиархија у хрв. књижевности." Написао га је на понуду „неких" пријатеља. Имена не спомиње. Штета —■ јер би их ваљало одиста сачувати потомству. Него кажу људи, да трговина са том „Анархијом" није била бага најбоља. Дакле се старац преварио у рачуну. А најжалосније је код цијеле те ствари, штојетај памфлет тискан највише ради — добитка. Г. Кухач изгубио је много новаца и година, радеКи око хрвацке глазбе. За што се дао под старе дане завести обећаваним добитком ? „Младост" није дакле дуго зкивјела али је морално користила много. Тако су се зближили они који су трпјели усљед погрда неколицине старих. Тако је основан књижевни клуб, који напредује красно у заједници са младим друштвом хрватских умјетника. У другатву хрватских умјетника састали су се они који су радили за „Младост". Тамо су се састали они који нису били вигае задовољни са радом хрв. умјетничкога другатва, којем је вођ Др. Кргањави. Тако имадемо еада два умјетгтичка друштва у Загребу. То је врло добро, јер се тако вигае ради. Веле, да се тако бистре појмови. У то вјерујем. Тим бистрењем појмова догало је до 1. хрватске умјетничке изложбе у Загребу концем 1898. Успјех је био прекрасан, а књига „Хрватски салон" остаје угодном успоменом на те лијепе дане. На сво те нападаје гаутјели су млади и — радили даље. Само једном одговорио је Др. Пилар Кухачу у расправици „0 сецесији." Одговор је био кратак, језгровит и мирап. Г. Кухач с.е дакако расрдио, па џилитнуо још једну „Посланицу хрватскому народу." Све је ишло у име вјере, морала и домовине. Та друга (а дај Боже и последња!) посланица није била више тако жестока. Г. Кухач не вјерује више ни сам у своје потворе. Тако се била борба мало утишала. Радило се све вигае — све љепгае. У књижевному клубу низаху се читања, предавања. Тамо су почели да остварују идеју јединства књижевнога ме!;у Србима и Хрватима. Има и Срба у клубу. Догодило се и једно чудо : уредник бијеснога — а сада већ покојнога „Новог вијека" — г. Др. Анте Тресић - Павичић дошао је у клуб. Док је излазио и „Нови вијек" и „Младост", био је бијесан ради конкуренције. Бегае донео у свом листу читавих 6—7 страница неког пискарања о једному издавачу „Младости" (Југовићу). Међу тимје„Нови вијек" престао излазити ; његов се уредник посвадио са својом политичком странком, па отигаао у противни табор. Касније је стао долазити у клуб и по мало се преобразио. Елем — то јога није чудо. Али хајдемо даље. Док је Др. Тресић - Павичић био уредником свога листа, штампао је и своју драму „Катарину Зрињску." Страначка критика његова дизала га у небеса. Међу тим се он са својима посвадио, ускочио у „Хрватску домовину" ка Флајшеру. А кад дође премијера његове „Катарине Зрињске", а његова некадашња странка навалила на њу и осудила је. Критичар је био његов некадашњи сауредник и

најбољи пријатељ Керубин Шегић — фратар. Али — и то још није чудо. Да фратри мијењају кабаницу према вјетру — догађа се често. Али хајдемо још мало даље. Књижевни клуб је био ојачао. Чланови су пуни воље за рад. Већипу радња одбише остала уреднигатва, захтјевајући бар битне промјене. Сложигае се све у једно да издаду нову смотру „Живот." Игало је лагано. На.јзад се сакупи и новаца и претпдатника и сарадника. Тако осване новим стољећем смотра „Живот." Још никада није било сјајније опреме у Хрватској. Ј1ист је фин, елегантан, скоро раскошан, а нада све елегантне и красне слике, које све потичу од члапова хрв. друштва умјетника. Али о тому касније. Дакле •— догодило се чудо : у 1. броју „Живота" брани Др. Тресић - Павичић своју „Катарину Зрињску" против нападаја свог пређашњега најбољег пријатеља, сауреднигса и критичара, који је ех о/ј^о славио Тресића у звијезде као највећег живог хрватског књижевника. Па зар то није чудо ? ! Др. Тресић - Иавичић нагаао је дакле мјеста за своју обрану код оних младих, којима се тако ругао у својем — сада покојпому листу. Др. Тресић је човјегс веома образован и паметан. То му није никада нико порицао. Оп дакле ваљда и увиђа, да „модерни" имаду право, кад се боре за свој опстанак. Нико не мора да одобрава. сваке поједине мисли и тврдње појединих чланова. Свак има своју слободну вољу, да ради према њој, а не према — гааблону. То је циљ „Живота". Тај лист неће да руши, неће да убија и реформује, већ хоће само слебоду стварања. Мислим, да је већ то лијепи доказ поштенога рада, када се Дру Тресићу одмах уступа мјеста за његову одбрану. Дакле — све у свему: млади (које зову поругљиво а без правога разлога — сецесионистима—) раде марљиво. За то се дигоше још и нови непријатељи. Јавио се Др. Анте РадиЛ. Нико жив не зпа, што га је нагонило, да пише памфлет, када се и онако није никада бавио о лијепој књижевности. Имамо још једнога „пријатеља" младих : Др. СариК, католички свећеник и уредник „Врхбосне" у Сарајеву. Он грми попут Коренића, а чланови књижевнога клуба у Загребу сједе лијепо у угодној соби, читају његове „посланице" — па се смију. Лако се смијати, кад им је савјест чиста ! Само погледајте ова 4броја Живота: красно су уређивани ! Нигдје једне ствари, које не би могло читати или гледати ма и најнедужније дјевоЈче ! А ова два католичка свећеника викаху још прије него ли је био „Живот" изашао: „Хрватски народе, чувај се куге ! Што донесе „Живот," биће отров !" Преварили су се — на своју велику жалост. ПТто рече оно Арне Гарборг — челик значај ? „Умјетници су увијек као жене. Ако су двојица пријатељи, то је само за то, што обојица мрзе некога трећега још јаче, него ли гато се мрзе међусобно. Та.ј је трећи увијек њихов срећнији супарник —." Дакле : Коренић и Шарић, Радић и Кухач — и хрватска „модерна." Само та сва четири господина нијесу умјетници! Ево — ово је површна слика хрватске књижевне борбе. Било би одиста лијепо, да све те нелијепе особне борбе и партизанске неправде уроде бар каквим здравим плодом ! Бозке дај ! ЈУ!ошрилац.