Nova iskra

СТРАНА 154.

Н 0 В А

вукао се на најнедопуштенији начин испод пресуде друштва. Пошто је у своме ништавноме осећању предвидео да ће највише корпа сјединити на својој недостојној глави, то се одвећ недостојрим кукавиштвом" — „Не знам зашто ме тако нагрђујете", рече ТТавле увређен, сматрајући све то за истину. Нов, бескрајни смех одговори му. „Предлажем дакле да му се за казну за његову кривицу досуди шиљата капа и да се тога ради образује суд." „Молим —примам ја капу и овако", одговори Павле раздражено. — Требало је само да отвори уста, па да настане нов смех. Свечано га крунисаше капом . . . „Мора да изгледам смешан", помисли он, јер сви су се ваљали од смеха. Само се сестре нису смејале, румене од стида обориле су очи к земљи, а Јелисавета га је гледала збуњено, као. да га хоће да моли за опроштај. „Август", зачу се опет из круга господе. Одмах затим поче бура. — Јатомице побегоше сви у кућу. -— Младе даме беху пребледеле, већина се бојала грома, а једна је чак пала у несвест. Леои предложи да се начини круг, па да онда сваки исприча по једну причу ... Ко не може ничега да се сети, даје залогу. Пристадоше. Коцтса одреди ред, и један од господе поче врло веселом ђачком причом, коју је, по његову казивању, сам доживео. Затим до1)е ред на неколико младих девојака, које су радије дале залогу, па онда позваше њега. Госиода се накашљаше подругл,иво, а девојке се подгуркиваху лактовима и церекаху. Тада га обузе срџба, и, набравши чело у боре, поче насумце : „Био једном један човек, који је био тако смешан, да га је требало само погледати, па да се човек сит насмеје. Али он сам није знао откуда то, јер се још никада у животу није био насмејао". .. Наста мртва тишина у кругу. Осмех се заледи па образима, и један по један оборише очи. „Даље", викну Јелисавета, лако му одобравајући. Али њега обузе стид што се усудио да отгсрије своју унутрашњост пред туђим људима. „Не знам даље", рече он и устаде. Сада се није смејао нико, за тренутак владало је мучно ћутање, па му приђе девојка, која је била одре ђена да чува залоге, и рече с учтивим поклоном : „Морате дати залогу." „Драге воље", рече он, и скиде сахат с ланца. „Незгодан човек", чу он како рече један од младе господе тихо своме суседу. То је био онај што је први викнуо оно глупачко име. Дође затим ред на Леона, који је испричао врло луду причу, али се расположеност не хте више вратити. Потмуло ударала је киша о прозоре ... црпе облачне сенке испунише собу . . . Било је као да сива госпођа пролеће кроз ваздух и својим мрачним крилом додирује млада, весела лица, те изгледаху озбиљна и стара .. . Тек када Јелисавета отвори клавир и поче веселу игру, оживе опет прекинуто клицање. Павле је стајао у углу и посматрао урнебес. Оставише га сасвим на миру, само га по каткад овлашно погледа какав плашљив поглед. Близнаке су беснеле нреко игралишта — витице су им лепргаале, а у очима севао им је дивљи жар. „Нека их, нека бесне", мислио је Павле, „иначе ће рано у невољу." Али да за њих није било невоље, тога се није сетио. Када сменише Јелисавету, она му приђе и рече: „Теби је јамачно врло досадно." „И није", рече он. „Та све је ово ново за мене."

„Буди весео", мољаше она, „та ми живимо само једном !" И у томе тренутку дојури до ње Леон, обухвати је око паса и одлете са њом. „Па ипак ти је страна", мислио је Павле. Када је опет пролетела поред њега, дошану му: „Иди у побочну собу, хоћу нешто да ти кажем." „Шта ли то има да ми каже ?" мислио је ои, али учини, како је наредила. Пола скривен иза завесе чекао је, али она не дође. С тренутка на тренутак расло је огорчеље у његовој души. Падоше му на ум његове беседе о вађењу тресета и Хајновој Књизи песама, и мрдну подсмешљиво раменима ради своје глупости. Учини му се као да је у току ово пола дана постао зрелији годинама. Па му намах паде на ум питање : каква посла имаш ту ? Шта те се тичу весели људи који хоће да се смеју и допадају и да живе безбрижно ? Био си будала, бедник, када си мислио да и ти имаш право да будега весео ; да можеш бити и ти као они. Под му је горео под ногама. Учини му се као да се греши, ако и за тренутак само јога остане овде. Одшуња се у ходник, где му је висила капа. „Реците мојим сестрама", молио је служавку, која је- ту чекала, „да идем кући да им спремим кола." Као спасен одахну, када се за њим затворише врата. Бура се била стишала — ситна киша падала је из неба, хладећи дувао је ветар преко рудине, а на ивици видика, где се бапх гасила последња вечерња румен, севале су из зажарених облака муње минуле буре. Као да га јуре беси , трчао је по каљавим путевима к шуми, која се с тихим шугатањем сводила изнад његове главе. •— Влажна маховина мирисала је, а с борових иглица спуштаху се светле капљице. Када ступи на рудипу и пред собом виде очински дом у мрачним цртама, рапшри руке и викну у буру: „Ту ми је место — ту треба да сам —■ и рђа био, ако још једном у туђини потражим своје уживаље. Кунем се овим, да ћу отурити сваку таштину и одричем се сваке луде тежње. Сада знам шта сам, и шта ми не личи, то нека ми више не буде. Амин !" Тако се опрости од своје младости и од свога младићскога сна. (НАСТАВИЂК СЕ)

Загреб. У Хрватској бије се жесток књижевни бој. Тај траје већ готово другу годину. Споменућемо само у кратко различите фазе, тнто их је већ прошао. Почео је са издавањем модерпе смотре „Мдадост", која је осванула почетком 1898. Гракнуше па њу са свих страна. Рекоше да је неморална, непатриотична, издајничка; рекоше, да се продала туђинцима, како би унела пагубне тенденције у хрватски народ. Све то рекоше да како без иједнога доказа. Најбољи доказ за неоснованост таквих потвора јесте пропаст „Младости" због — материјалних неприлика. Да је била истинита вест о њеној продаји туђинима, излазила би још и данас. Тако је пропала са 6. бројем. Мањак је био превелик. Код те потворе ради новаца истакао се највише свећеник и уредник „Католичкога листа" — КорениЛ. Суделовао је и уредник „Хрватске Домовине" — Флајшер, али он није никада казао — колико ја бар знам — да