Nova iskra

№0Ј 5.

НОВА ИСКРА

СТРАПЛ 133.

— Ако. Куде ћеш поарно и да најдеш. Овден си научена и ти сас нас и ми сас тебе .. . Па јоште како ми си ? ПГ чини госиодии ? .. . Ама заш' си, ћерко, у дрно ? Од моду, ели, чуваја Бог !. . . С тужним јој срцем и уздахом казах јаде, а она: _ А, лелке !... Њума Господ нек' лрости, а тебе и домаћину ти нека си је живот и здравје ! Ја и твоја мајка одамно смо за тамо . . . Кешке (камо срећа) да сам умрела... Господу нека је фала, салте што смо здрави, а за друго ич не питај. — Зашто, баба-Сико ? ; — Заш'! Зета ми, пе ли си чула, иа искараше (истераше). У началничесто неје виће. — Где је сад ? — У Ниш си је, при трошарину ника чивија .. . Па ми дојде да вијем, вијем како кукавица, јербо ме жал за моје красно чедо, за моју Дику. Ти берем знајеш каква беше дор беше девојка. А саг ? Ђулге (сенка) њојпо, ништо више. Белћи си гу нигде видела, ама нећеш си можеш да гу познаш... Убавачко гу збори: „Немој, мори Дико, немој, мори ћерко ! . . . Што ће ти госнода, кад госпоцка ћерка неси ? Ајде да те дадемо за никога чаршилију, дућанџију." Јок. Не теја да ме слуша. Оће да се одаде за господина салте за тој —- да гу викају „госпоја". Па саг ете : вије (кука) и апе (уједа) се куде не треба што не послуша мене, мајку си, ама пафиле (узалуд) : што би бп, неће виће да се поврне . . • И дечија се па накотише ; има, нака су гу живи, таман седом ... Викам си зету, и Дика га моли : „Немој, бре Ставри, такој : За тебе ли је полетика ? Неси ти Коле Гашин, неси Крајналија, неси Преметарац, ни аџи-Михал — тике си сирома човек... Јок радикали, јок рибелари, јок нанредњаци ... Што ти треба тој ?" А он па: „Е, што ми треба ? Сви су Нишлије рибелари, па и ја ћу си биднем тој." А Дика му вика: „Ћеш да биднеш, ама ти слабачка грбина"... Не "зНам, ћерко, што ћу виће? Како га искарају, а он ете ти га сас све деца и домаћицу му, те при нас. Ј1еб нема да ручају, а ја, мајка, како свака пуста мајка, од уста ћу да одвојим та њима да дадем, ама невеста (снаха) ми се срди... О-о-о! — па ће се срди, па! Јада ми се баба-Сика, јада, па тек: — Не ли смо овдека, ајде да сврнемо у Зојкини. — Шта ћемо тамо данас ? Субота. — Како па шт<*?! Не ли гу је на девојче име (имендан) ? Данаске је света Евдокија ... И замисли, мила, свратих! Но овде не нослужују ракијом и леблебијом, него вином . . . Дакле њима је већ „после ручка" ! а мени . . . Баба-Сика и још неколике старице благосиљају, а ја нх слушам, и просто сам као на иглама. Донесе им се и кава. Узеше да причају о прошлости, о младости ... 0 како би их радо слушала за дуго, до ноћи, али се, пусто, не може. Кад баба-Сика ноче о своме девовању, ја скочих... „Што ти је ? Што ти би ?" пита она зачуђено ; а ја велим : „Занећеш ме, бојим се, својим приповедањем, а ко зна колико је сати, па ..." — Неси ручала !. .. Е не ли неси ручала, иди! Одма, скоро иди, јербо кад дојде дом човек попре од жену, домаћицу му — јако је, јако срамота. Опростих се с Нишликама, по похитах на чамац, да бих што пре била код куће. А кад већ бејах на чамцу,

угледах „човека" — изгледа ме... Дођох кући, а оно таман један! Брука! . . . Да је чешће овако, зло. Много те, много поздравља твоја пријатељица 7. септембра 1897.

у Нишу.

Ј.

С В Н Ћ Е!

Ћ

ренти пурпурни исток, У сјајном полукругу Кула св зора мајска. свежа се румен слила У златоткану пругу : Свиће!... Шапуле цветак нежни, iј а те заносно мами ч.ак у насеља рајска. ГдЕ вечно све и свуда, У слаткој полутамн : сви'ке ! . ..

ИзВИЈА коситц славља, А та весела граја Како усрдно звони ! И песма лети... лети. Иа се са невом спаја, Свиие!... У .злеће душа млада, 1Ја у видокруг тоне, 0 тони, душо, тони ! . С.иатка те за110с мами, Бескрајне чежње гоне : Свиће!... ЈУ!илорад ЈУ!. ЈТешробић.

ПРВА ЖАЛОСТ

од

I Ј оваиа Ђ орвевит\а

ише пута сам слушао од покоЈне своје матере да сам имао старијег брата Ђор|)а и старију сестру Христину, који су обоје наскоро после рођења умрли. За покојну сестру Христину имао сам накнаду у својој незаборављеној сестри Милици која је старија била од мене две и по године ; али ме је једнако певеселило, што немам и брата. ]Јрошло ми је било већ шест година, кад сам се једне ноћи у сузама пробудио. Усним да седим на прагу наше куће. Нред кућом је било мало дрво. На том дрвету скакутала је и певала лепа мала птичица. Ја сам је гледао и уживао у њеној лепоти и њеном певању. На једанпут слети с крова кобац и однесе моју малу љубимицу. Ја врисием за њом и од вриске се пробудим. — Да ниси што ружно сањао, Јоцо, запитаће ме моја мати — кад си јутрос на једанпут тако вриснуо ? Приповедим јој свој сан. На то ће ми мати рећи: — Можда ћеш добити брата, ког си толико желео! Као оштар нож прођоше ми ове материпе речи кроз срце. Ако је птица брат, онда кобац значи, да ћу га изгубити. Никада од покојне матере нисам чуо такав говор. Свагда сам се дивио њеном тахсту, њеној нежности. И сама се тргла, али је кобна реч већ прелетела преко њених усана. Мало после тога — било је 14 марта 1833 — роди ми се брат. Добио је исто име које и првенац, Ђорђе или као што га звасмо Ђурица. 0, како сам га волео,