Nova iskra

СТРЛНА 14.

II О I! А

II С К Р А

Г.1'0.1 1.

— А како ти оно беше име ? — Цвета, гоепоја. . — А дете како ти се зове? - Шућа га. зовемо ... А има и у цркву једно ње* гово, име, ама га заборавимо, на га сад Шућа зовемо. — Да ти је жив и здрав, рече госиоја Јеца. Гле само како му баш лепо стоји качкет ко да је за њега прављен. Ју што ће то да буде један красан музикант мамин, а ШуКо ? А Шућа заборавио на кришку, или боље рећи кору, од диње, што ју је држао у једној руци, него се занео и забавио овојим качкетом и црвеиом перјаницом. Час је скине па разгледа, а час опет метпе на главу осећајући се блажено и ванредно пријатно под качкетом и перјаницом. — Ето да, ти дам и ту качкету. — Па давала си ми већ, вели Циганка. — Ама сад је ту и црвена нерјаница . . . Гле како се само то црвени! - Лепа нерјаница, иа црвена! рече Циганка па погледа задовољно на перјаницу јер, као ттгто је сваком иознато, Циганин је цркао за црвену боју. Ама да даш и једну сукњу. — Е, није него да те одведем код Розе Штерн! Досга ти је и то. И опет се стадоше препирати. Најзад иопусти госпоја Јеца и изнесе једаи (Јордо лајб са рукавима с иуфнама, које су сад већ ирешле у историју, јер их по Београду више не може човек видети, још се виђају на Мељачким Циганкама које о Фашанкама носле ноноћи играју но каФанама и певају омиљену трговачко-иомоћничку песму: «Уз брдо низ брдо! ваљамо се низ брдо !» —г Ето ти и овај црвен лајб; сад се такви рукави иајвише носе. Ето, па носи и то, ало Циганска, а ја знам да би ти волела да си ти онако по цигански дочепала са ужета. Ал сад оћу да ми даш и ту корпу дрењина и ту пишлу кичице. Гледај га само! рече показујући јој лајб бордобоје. Па кад ти о божићу заигра ћерка »Циганчицу« у њему — море, оће да помери памет гостима у каФани! (Кад већ те мушке несреће не гледају с ким седају!) Али када нонусти госноја Јеца, запе Циганка, на неће да да и ако јој остадоше очн на црвеној боји, него постојано тражи још ма какву стару сукњу. — Не може, госиоја! Зар овака живина .. . — Е, кад не може, плану госпоја Јеца а ти хајд напоље! Марш из моје авлије, несрећо Цигапска! па покуни опет све изнете ствари и скиде љутито качкету с црвеноМ нерјаницом са Шућине главе тако силно да је Шућа на иос полетео а на руке се задржао. Кад мали Шућа остаде гологлав и виде качкету у туђим рукама, дрекну Циганче као да га је Фрас спопао. Полете за качкетом, и када је не дохвати, а он баци кору дпње коју дотле иије испуштао из руке и ако му је мила била црвена иерјаннца, и иаде колики је дуг на земљу. Паде па се стаде ваљати и грувати у прса и бацакати ногама, да га је жалост било погледати и туђину а камо ли меком мајчином срцу! Тада уједаред пз трговкиње са строго утврђеном ценом, проговори мајка. Поиусти и Цвета мајка Шућина и погодише се лепо две жене, Цвета из Мељака и Јеца бандистовица. Јеца, гунђајући како ју је Циганчура преварила, оде на једну страну с купљеном живином, а Цвета с оделом на другу. Шућа дижсј бачепу кору од диње, мајка му убриса уплакане очи и наби качкет с црвеном иерјаницом

и гледаше га материнским ногледом, пуним милоште, како је весео и дичан. А и био је то заиста! И ако слабо одевен, изгледао је онако босоног, на басамаке ошишан, и само по глави униФормисан, као какав иоглавица афричког племена, — чије слике често виђамо по илустрованим новинама — какав краљ Њам-Њам вазал или бар савезник нод протекторатом Велике Британије. * Докле се овај испричаии и други неисиричани цазар доконавао, дотле се у исто време трећи почињао а наиме између Мице Оамице и Љубице мајсторице, циганке из Сремчице, Погодише се донекле. Поброја Мица Самица шта ће све дати за живину и мараму вуне, и Љубица мајсгорица иристаде. Сад је још само требало да госпоја Самица изнесе а мајсторица да се увери о солидности уговорене робе. И она изнесе а ова стаде разгледати. Унраво на први поглед, а она запита.: — IIа ово ли ми даваш? — Е, није него ћу ти иоручити из Париза из Помодиог Магацина!? Шта Фали ? — Хехе, госиоја ... много Фали, мпого . . . вели иронично мајсторица и маше главом : много . . . — Немој ми ту закерати, него дај амо ту живину и вуиу —, кад смо се већ и иогодили, и што кажу пазар утврдили! — Разговарали смо се, брани се Циганка; назарили, ама пазар несмо утврдили, — иесмо се руковали ! — Јб, лоћо Циганска, зар с тобом да се рукујем?! нлану госпоја Мица. Дај овамо кад ти кажем . . . — Не може; дај друго, госпоја. — Па јеси ли ти на ушима седила, кад сам ти ређала све што ћу ти дати ?! нраска Самица. — Ба, одбија мајсторица, „мачку у џак не кунујем ја« ! Неје за ово била реч ! рече и гурну ногом изнесене ствари. — Та како да није! Видиш ти Циганчуре једие, где ме утерује у лаж и соли ми памет ! Та шта гураш то но• гом, иесрећо лоповска. Гле ти ње де ме прави ираву здраву лудом! Овамо дај то, кад ти реко', док нисам .. . — Хохохо! смеје се грохотом Циганка кад мало боље разгледа ствари. Еј, госиоја, госиоја! . . . А куд су рукави кад је капут? и показа капут без рукава. А куд је иогавица. Хохохо ! и иоказа паиталоне (унраво »панталопу« јер Бог зна каквим су случајем нрестале бити тако да кал^ем из р]игаПа 1ап1ит) без једпе ногавице! Ју, ју, куку, црна Мицо, шта си дочекала у својој рођеној кући, да ти се иодсмева протува Цитанска! илану госпоја Мица љутито, готова већ да дочепа ону иза ћошка мотку којом се подупире веш. Иди ми испред очију, јер ћу те сад оном мотком тамо .. . — Хохо, смеје се Љубица Циганка, па како ће госпоја кад нема једиа ногавица, да тури човек две ноге у једну ногавицу — може ли?! 0 госпоја, госпоја! рече и прекрсти се. Једна ногавица!. . . — А шта би ти тела, раздера се госпоја Мица. Једна ногавица, јакако! Још и за Циганина по моди панталоне! — Ама неје за моду, госпоја. Ама једна ногавица... е баш си ти! . . . — Оћеш четири ногавице на једним панталонима; к'о да ћеш коња са четири ноге облачити а не човека са две! Дај пилиће овамо, лопужо једна! — Хохо, смеје се Циганка све јаче. Какви нилики, госиоја, за ово?! Па шаку дрењине не дам за то ! . . . Да ми