Nova iskra

БРОЈ 1.

Н О В А II

С К Р Л

СТРАПА 15.

донеоеш ти мени једну тикву дрењине у моју Стремчиду, госнођо, па ја да ти ем боље аљине дам од ове твоје! — Јао, дека ти твој носио дрењине, а не ја! плану Самица и луни оном једпом ногавицом Циганку која се ох ужаса и безобразлука! — тресла од омеха — удари је пеколико пута док се не дохватише и Циганка јој оте нанталоне, па се раздера онима на улици којих се искупило доста на капији. — Еј, Мељачани, мајетори, море! Хохохо! Авта дичен авдик со делма е кањаће ! Хохо ! Крсти се Циганка. Але, девла, со кердем ! ! Оди да видите једиу страмоту што ми давају за моју живину. Поглете ! викаше Љубица мајсторица, смејући ее и показујући ону једну логавицу. Лелее ! — Лелее! заграјаше оле друге Циганке о капије. Страмота, богами страмота! Ако смо Цигани људи смо и ми. — Цигани! сикће Сампца: Цигани да боме ! — Чујем, брате! вичу оне. А Љубица једнако показује а све ое тресе од омеха, а оле ла кагшји лупају се и хватају за трбу од смеха гледајући пазарске ствари. Док су се Циганке емејале на сриеком језику било је и које како, али кад почеше на свом циганеком — постаде жена звер, Формална звер. т?. Јао црне жене и црне друге ! јаукну госпоја Мица и окрете се осталим комшинпцама, и ви то тршгге, да ми се у очи, у очи да ми се омеје! . . . Да продаје па да се пишмани . . . — Несам украла госпоја, да ти дам-за бађава кокошке. — Јао ниси- украла?! Та сви сте ви лопови. Та ниси ти ни дошла да поштено иазариш, него да крадеш веш ! Звераш по авлији, да што здипиш и придигнеш. Нико другп него ти си баш украла ономад ону Фину господин Микину деверску кошуљу! — А ко би други, прихваћа госпоја Перка Пеглерка, пего баш те таке скитнице. 111то кажу, да дијоманте нроснете по авлији камарама, па да нреноћи, нико од нас пе би дирнуо ни једно зрнце што је туђе. Бар ја сам така! — Слатка! И сама сам вам така! потврђује госпоја Верка Пуцерка. А госноја Мица Самица слуша и гледа, бледи и црвени, док од једаред плану и дохвати ону већ сномињану мотку и полете разјарена на Циганку као јунак кад у очајању, презревши живот, јурне у густе редове непријатељске тражећи извесну али бар славну смрт, а за њом скочише свих тринаест партаја каменицама и ко је већ шта дохватио па за Циганком. I Страшна вика: Лонови! Држ'те ! псовка и читав плотун каменица сручи се на Цигане који сгругпуше куд који по сокаку сви, и нрави и криви. Мали Шућо ирви стругну, смаче капу с перјаницом под мишку па беж' у други сокак. Начини се ужасна граја. Циганке стадоше бегати, иартаје их вијати грдећи и Пигане и власт која их трпи да краду веш с ужета. На вику „Лопови ! Држ'те их !" згрну се свет из свију авлија, иолете на заплашене Циганке и Циганчиће и похвата их многе. У том стиже и позорник тога краја, нолако и достојапствено, — пипајући полако грозд који је успут узео пробе ради од Трајка пиљара код кога се најрадије бавио кад је на линији, — прилажаше вукући своје гломазне гарнизоне чизме по калдрми и питаше их »шта је то било? (( а мало за тим стиже и господип Паја писар, назван »Лепо писарче к , са шишкама испод качкета, да извиди и расправи ствар.

— Шта је, шта је то било ? запита г. Паја и сањивим погледом, како је он то само умео, погледа цо свима партајама које стадотпе успијати, намештати Фризуре, шамије с перлама и уопште дотеривати се. — Лопови, лопови, госп'н-Пајо! — Лопови, краду ди што стигцу. — Ја не знам гато их та влас' и трпи. — Покрадоше нам сав бели веш! — Када то ? пита госп. Паја и онет гледа сањиво, али сад само на Белку Трукерку, и глади брчиће своје, то јест глади оно место где ће се временом, кад буде член, пружати дуги бркови, али се олда, паравно, неће витпе више звати „лепо писарче®. — Који то? — Па данас, мало час! вели Перка Пеглерка. Ето ови овде! — Зар ови? запита г. Паја и одупре се и подбочи ле'вом руком марцијално на оабљу своју и узе позитуру насликаног генерала на бојном пољу, у тренутку кад прска граната иред њим. — Та, да! гракнуше свих четрнаест партаја, сложнн да по што по то обеде безобразне Цнгапке као крадљивице. Тада се намршти лепо лице »лепога писарчета," госи. Паје; погледа љубазно свих четрнаест нартаја а строго све Цигапке и циганчиће и нареди строг иреглед ту на лицу места, тако рећи. — Али како ликакав „бели веш« пе нађоше ни на ужету у авлији, ни у циганским торбама, за то немаде г. писар куд иего пустп из недостатка доказа Циганке на слободу. Пустише их и партаје а господин Пају зад}>жаше на ручак. Остаде код госноје Етелке старе Ајнлегерке, а тетке младе Верке Пуцерке која је имала већ давна еимпатија спрам госп. Паје. И док је госн. Паја седео и ручао, и кафу пио и певао, па дао и реч да ће све своје силе посветити благостању и безбедиости свога рејона, Циганке су већ у велико измакле из Београда, али још једнако се смејале шорајућ ногама и лупајући се једна о другу од силна смеха; крстиле се иједнако говориле: »Але, девла, со кердем ! (( 5. I. 1901.

роцвиљело тиче мало У кафезу златних жица; Уздаси му груди ломе, Неста сјаја у очица'. А са гране румен-руже Весела се пјесма вије: Друго тиче у слободи Пјева пјесме ашиклије. Да л' веселом пјесмом својом, Што је срећно с руже поје, Тјеши свога тужног друга У кафезу тужан што је? Не ! Та пјесма робу младом У јад ствара слатке наде... Авај срце, јадно срце, Нек утјехе Бог ти даде ! ОСМАН А. ЂИКИЋ