Nova iskra

4

страна 172.

НОВА И С К Р А

ВРОЈ 6.

ваљда чекати на улици док ме свега промрзлог не однесу у полицију? Та имам ја, Бога ми, красан »1осив в : ма ко од наших дежура сад у клиници болнице Мали Исус; отићи ћу иа ћу га замолити ... Десетак минута после овога био је у клиници, где доиста затече дежурнога колегу којем се понуди да га код болесника за целу ноћ замени. А колега га посматраше изјавив му да му болеснике не би уступио ни за које благо, али ће му дати кревет у соби која таман беше празна. Колега је био толико предусретљив, да му је чак помогао свући се, наредио да му се донесе чај, наместио га, покрио и ставио му термометар под мишку. — Ваљда не мислите, колега, да сам болестан ? смејући се упита наш пријатељ. Сва је незгода што ме је газда најурио из стана, па сад немам где преноћити . . . Да није тога, не бих Вам доиста долазио у клинику. Дежурни му је одобравао мислећи у себи: да му стомак није толико празан, да није лаког запаљења плућа, 40 степени топлоте и 120 удараца била — могло би се још и помислити да је потпуно здрав. Мећутим сиромах медицинар свакога се часа осећаше све боље и боље. Усхитио га болнички кревет, те је с часа на час призивао свога колегу да философски нродискутују о теми Шта је то СреКа и за што &е овај свет'( Око 10 часова у вече беше .већ тако расположен да је непрестано певао и смејао се, и зажелео да ношто по то изиде у варош, јер по његову мишљењу беше већ лето, те је и сунце сијало. Једва га могаху задржати у кревету, докле најзад, после силног отимања, не овлада њиме потпуна клонулост и укоченост у којој не чу никаквих гласова и не виде људе који се муваху тамо-амо. Пред његове очи, затворене за земаљске ствари, изиде други свет. Њему се учини да је у селу и као гледа небо за сунчева заласка. Небо је било као смарагдни океан покривено златастим и сребрастим острвмма на којима беше и људи и зверова и биљака. — Биће да сам у жестокој ватри! помисли болесник. Али што не бих гледао, кад је то тако занимљиво и лепо. Стаде дакле ову нову земљу посматрати са скептичким осмехом човека којему показују трептаве слике и иричају занимљиве бајке.

(свршиће се) Шабац РУЖД ВИНДВЕР

ЈТрекор савести (јМоркц граф Штрахвиц)

воја рука грли ватрено и снажно, Око муњом сева и пољупци горе; Али на твом челу неки облак мрачан Показује да те тајни јади море*. «Ја те љубим као што плам пожар љуби, Као вила горска месечину благу, Као вали речни што обалу љубе, Као поток бистри своју дољу драгу*.

«Ја те љубим као што свет светлост љуби, И још више љубим, с пуно вере, нада; Па ми реци, драги, не љути се само : Са какова јада срце твоје страда ?» «Срце ти је топло, велико и меко, Поносито тело, око тако сјајно, Господског си стаса, дивно си створење И знам да ме љубиш страсно и бескрајно. Па чуј, дакле, сада шта ми чело мрачи, Шта ми срце мори, силно и дубоко: ЈБубио сам и ја, у млађано доба, Једно дивно, красно чедо плавооко. Ја је љубљах као што плам пожар љуби, Као вила горска месечину благу, Као вали речни шго обалу љубе, Као гготок бистри своју дољу драгу. Ја је љубљах као што свет светлост љуби, И још више љубљах створ нежан и мио. Почуј сада, мила, стегни срце своје, Па сам ипак њојзи Ја неверан био. То ми покој руши, то ми чело мрачи, То је моја сета силна, неизмерна: И ти мене љубиш к'о што ја њу вољах, Па и ти ћеш бити једаред неверна!* 0. Д. Мијллковић.

^осовска епопеја ПРЕГЛЕД ПОКУШАЈА ЗА САСТАВ НАРОДНОГ ЕПА 0 БОЈУ НА КОСОВУ ОД С.

(НАСТАВАК) II ре него што пређемо на преглед књижевничких покушаја за састав косовске епопеје, биће потребно да се упознамо с народпим иричама и аредањима о боју на Косову. Може се као поуздано рећи, да су народне приче о косовском догађају постале у оно време, у које су постале и прве песме косовске, а то је, као што се у опште мисли, морало бити наскоро после самога догађаја, у првој половини 15. века, када се појединости његове, по причањима очевидаца, још живо одржаваху у иамети народној. Ми данас немамо пописаних прича и песама из тога доба, те не можемо иоуздано знати у колико се оне разликују од данашњих косовских прича и песама; али, да су оне биле у неколико друкчије од данашњих, о томе не може бити сумње. Оне су се, кружењем по народу од уста до уста, мењале и по облику и цо језику, док нису добиле овај општи национални каракгер који данас имају. Али је, свакојако, садржина тих прича и песама остајала у главноме иста.