Nova iskra

ГТронукох главу кроз отвор, кроз који ео дсбљи човек не би могао лако дровући, и видех једаи иростор од два метара дужиие и једног ширине, а таман толико висок да може човек да седне, али да се претходно добро погрби. Угледах једно ћебе, душек и јастук. Ове су ове постељне ствари биле неке иеодређене боје, какву никада дотле нисам био видео. У оваквој „кабши" (фијоци, боље би било рећи) спавају по њих двоје. Изгледало ми је као да сам био сишао у какву породичну гробницу. Нигде прозора. Кроз онај једини отвор, одозго, провлаче се и људи и светлост и ваздух. Изнад сваке постељне рупе, виси, у труби умотано, парче мушеме. У случају ружна времена, њу спуштају те их штити од воде, јер, заборавих рећи, кроз онај отвор још и киша улази. Како ли је тек онда у овим јазбинама кад се још и ове мушеме спусте? Два су „муса" распремала једну од оних горњих кабина. — Волите ли што ћете на пут? — Волимо! одговорише оба у глас. — Деца су још, господине, још не познају свој занат, рече један од мрнара. Једва сам се надисао чистог ваздуха кад изађох на светлост. Већ је било време за полазак. Поскакаше сви на обалу, поздравише се с познаницима и ижљубише децу. Са женама се чудновато пољубише: прислонише образе једно уз друго, и то само поЈедном. То би све. Никада иисам видео хладнијег пољупца; рекао би човек иконе су целивали. И вратише се у лађу. Реморкер, што је требао да их пристаништа извезе, већ је био привезан у бокове. Наједном закрипаше чекрци, дизали су велико једро. Да би што више придобили снаге и осоколили се на рад, сви су у глас викали: — „Хајде, хајде, хајде!... Сад, сад, сад!... Тако, тако, тако ! ... Још мало, још мал, још мало !... А! а! а! .. . Ту је, ту је, ту је!. .. Кад је једро било на своме месту, људи поскидаше капе, окупише се око велике катарке, испод кипа Богородичина, прекрстише се, загледаше се мало у Богородицу па се поново прекрсгише и пометаше капе. — Молитва је била свршена. На обали, жене су се такође крстиле. Реморкер рикну, око точка изби неколико великих белих мехурова, заиенуша се вода и Гамбета се крену. Све се ово изврши за неколико секунада, једва сам имао времена да скинем шешир и да им довикнем: — „СреЛан вам иут!" Тек сам тада појмио њихову хладнокрвност. У оној краткој молитви било је толико наивности, толико искрености, толико поуздања, толико наде, вере . . . Она их је нодржавала. У том се зачу звоно, знак, да отпочиње продаја рибе, лицитацијом.

Толико сам Пута равнодумшо слугаао ова звоњења, али ми се у томе тренутку учинише величанствена, тужна... Жене продужигае прекинуте разговоре, зачу се жагор, захори се смех. Само сам ја био невесео! Лађа је излазила из пристаништа. Ја се пожурих до на крај кеја, који се дубоко пружаше у море, да је још једном видим. Низ љубичасто небо, као какав зажарен диск, спуштало се сунде у свом тријумо>у, полако, достојанствено. Вода се блистала и рујева једрила горела су у вечерњем пламену. Гамбета је, као какав џин-галеб, јурио но хоризонту. * * * Сустигао сам жене; већ беху поседале у кола. Тек што смо изагали из града, а кроз густо грање крај друма помоли се млад месец, светао, блед, као ноћник који по целу ноћ бди. Кола су јурила по друму, а коњски топот мегаао се са веселим ћеретањем жена. Гледајући их, међ њима јо било матера чија су деца на море отишла, помишљао сам на своју матер која ме је увек са страхом, дрхтећи, чекала да се еа обичнога купања вратим. У Иаору, 13. августа 1902, год. 11 а Каналу Ла Маншу.

Ст. К. Пдвловић

Иде]аНСловена 5 у појези<ји

ело са којим се већ дужс време занима један између даровитијих чешких писаца носи наслов „1)ејт§ сезке ШегаШгу." И ако уваЈкени нисац на том делу већ од нодужег времена ради (скоро десет година) ипак га јох11 свршио није, а то сс нисцу може само у похвалу нриписати ! Писац свој носо озбиљно схваћа, па зато и жели да му он што повољније за руком изиђе. Ми имамо већ тринаест свезака Влчекова дела нред собом из којих се ласно увидити да, како је писац са необичнијем маром и примерном објективношћу на папир слагао све, што је у његово дело сместити се имало. И чешка критика изрекла је нисцу своје иризнање. Оишти суд чешке критике гласи: Да Влчек нема такмаца међу онима, који су до сад радили на тој литерарној врсти. Са тринаестом свеском Влчек је ступио у почетке минулог (XIX) столећа. У тој свесци једна глава носи горе истакнути назив: Идеја словенска у појезији. Намера ми није да пробирам цео материјал обухваћени у тој глави. Како су велики песници разних словенских племена, схваћали и тумачили „идеју словенску" ја мним неће образованијем Србима бити непознато. Прича се за словенско народе да су још млади, да још нису — да се сликовно изразимо — стали на мушку снагу; вели се: Словенима припада будућност, што значи: да смо ми Словени позвани да тек у будућности много стварамо и знаменита дела да извршујемо. Мисли се да је наш иозив у будућности, да осталим, несловенским, народима дамо нову силу, подмлађење и ду-