Nova iskra

— 264 —

старешина. IIре венчања благослове родитељи младенце. У снроводу јаше невеста сама на нарину, а остала женскадија седи иза људи на коњима. Ручак је једноставан, јер су ови људи сиромашни. Понајвигае се часте јагњетином, погачом и вином. Невеста дарује свате орасима за децу а старегаииу махрамом. После ручка однесу невестину опрему у кућу женихову и кумови је прате у ложницу, где јој жених сабљом скине венац. После венчања не сме невеста вигае метнути црвенкапе на главу, и беле чарапе замени црвенима. Иначе вргае се сви свадбени обреди као у Морлака. Код порода и кргатења деце све се онако вргаи, као и у других племена југословенских (илирских). Чим умре Личанин, звоне сва звона у цркви, да помогну дугаи доепети онамо, како јој је суђено доћи. Мртваца одмах оперу, положе иа даску те му туре у руке крст, а његов род га целива и оплакује. Онда га ослови Домаћин а за њим славе његови пријатељи јуначка дела, гато их је за свога живота извргаио. Питају га, загато је оставио жену, децу, пријатеље и другове ? То се чинн све до вечера, и једни ступају на место других те опевају и славе мртваца, док не дође нопа. После опела положе покојника у сандук те га изнесу непокривепа у цркву а у спроводу су на првом месту жене па онда људи. Нарицаче, које ненрестано измењајући се наричу, моле мртваца да однесе онима, који су пре њега умрли, поруке од рођака. После литургије и опела у цркви, опросте се присутни с покојпиком. Сандук се затвори и сахрани, а у кући покојниковој приреди се ручак, где се вином и ракијом утуче жалост и туга тако кренко, да се често сви накићени кући враЦју. Ове гозбе трају читаву недељу дана, јер сви гости доносе из својих кућа јела и пића у кућу нокојникову. Ова гозба зове се „седмина" ради седам дана. Оточани и Личани зову ову седмину и „кармику". Оно јестиво, игго доносе пријатељи нокојникови у његову кућу, зове се „жалост". Личани носе изван војничке службе црвен-капу; коса им је сплетеиа у нрамене, брада обријана, врат и прса непокривена. Когауља једнака је оној у Ускока. Хлаће или „достегнице" начињеие су иалик турским; преко чарапа или ногавица навуку постоле од неучињене коже. Чарапе су од беле вуне и разнобојно извезене. Преко когауље ђечерма (Нас(|ие1 вели: „1пећз") са гајтанима и малим пуцима. Иза црвена паса имају разне кесе и торбице за магау, дуван, итд. поред две до три кубуре и ханџара. Све је оружје, као и пугака, сковано од меди. Каткада носи Личанин и буздован. Преко ђечерме носе и кратак гуњ и црвену кабаницу са јаком. Жене носе у некојим пределима преко капе копрену од беле танке пређе а многе носе место кане само велику белу махраму, извезену црвеном и модром вуном и искићену маленим китама. Ову покривачу зеву „повезача". Девојке носе црвен-капу, косу уплетену као и Морлакиње, и једнако украшену; око врата узак трак са жутим пуцима. Кошуља је извезена на свим рубовима, гаавима различном вуном, на грудима отворена или копчама затворена. Спреда и острага носе

многобројни вунеии препрт (прегачу) са ресама. Ова је прегача нричвргаћена пасом, који иаличи оном у Морлакиња и Ускокиња; иза паса имају или нож или по једну кубуру. Жене се не красе наруквицама, али зато оките прсте многим ирстенима. Кад је рђаво време, обуку јога дугачку смеђу сукњу без рукава, која се зове „рухо или хаљина." Ноге су омотане доколеницама или чарапама. Чарапе су у девојака беле, у жена црвене, или бар црвено обрубљене, а у удовица су модре, оне носе, као и мужеви им, опанке. Момци у војничкој служби имају золене прслуке и хлаће; иначе је н.ихово одело иародио; они се зову „сережани". Жене из Навиђала имају на глави гаироку повезачу са ресама, и косу на носебан начин искићену. Жене у Оточцу имају на глави повезачу, око врата бео „крес", црну дугачку хаљу а зими кратку јанку или кожух. Ванимљиво је, како се овде млати жито. Насред гумна намести се дирек, а око њега иривезано је уже, које се споји поводцима од четири коња. Човек, који тера ове коње, помаже се тако, да круг, којим теку коњи, иостаје све ужи ; јер се уже овија око дирека. Чим је све уже овијено око дирека, натерају се коњи на противну страну па тако бива круг, којим теку коњи, опет све гаирп, па тако и измлати испод коњских копита све жито на гумну. Јога ваља напоменути, како су биле пре државне управе цара Јосипа II. у овој земљи иепознате срамотне казне, које су биле уведене на место пређашњих ужасних казна. Насдие^ видео је у Карловцу хајдука привезана уза срамотни стубац са паписом око врата, који је јављао злочинство хајдуково. Насдие! се шетао са једним пратиоцем по тргу, на којем је био злочинац јавному руглу изложен. А овај пе могавши појмити, да је срамота скопчана са оваквом педепсом, сама но себи доста љута казна, позвао је Насцие1;ова пратиоца по имену — био је наиме од пре познат с њиме — па му смегаећа се рече: „Гледај брате, како су Немци кукавпи!" Ова му се казна чииила смегана, па се ругао Немцима ооицирима, који су га осудили на такву казну. Бретон у мапоменутој књизи а и његов преводилац Јапиз Раппошиа расправљају негато ошнирније о граничарској унрави, те хоћемо из његове расправе да новадимо најинтересније белегаке. Непрекидни страх од турских иападаја, а јога јачи страх од куге, натерао је иарод, да буде вазда на опрезу; зато им је требало вигае добрих војничких вођа, него ли саветиика. Зато је влада увела у покрајине, суседне турској царенини, војничку унраву и тако је ступила војничка стега на место грађанских и кривичних закона, и граничар врпшо је своје кућне послове као и војничке ио заповедима својих ОФицира. Зато је наличила граница каквој великој касарни где њезини становници нису знали других послова, сем оних, које им је налагало пуновлагаће војничких унравника. Тиме се ударио граничарима иечат јунагатва и они би се осећали увређене, да их иазовеш „паорима". Грађана, који не би