Nova iskra

- 268 -

©ћ

вон-капе покривају главу белом нећом, богато извезеном раанобојном вуиом; на угловима висе мале ките. Јапиа Раппогпиз још примећује, да су Ускоци врло крепка стаса и брзотеци. Вере су православне, па крсге одраслу децу и исповедају ее, кад им је 80 година. По њему: Ускоци су дошли најпре у Клис, у Далмацији, г. 1420. Касније умакоше Ускоци у Сењ, где им је годиие 1587. Фердинанд I. одредио иасеобину. Још доциије борили су се Сењани са Турцима и Млечанима и поглавити посао њихов био је гусарство. Вато их је преместила аустријска влада г. 1616. у Горјанце у крањској, која се брда по њима отада зваху немачки „ХЈзкокеп^еМг^е". Од сировина своје стоке приправљају храпаву чоху, чине кожу и приправљају добар сир. Најмилији им је војнички живот, којп им прија ради нестадности. По Насцие1;-у разликују се Личани, који су одељени морем и високим брдима и од Хрвата и од Далматинаца и својим карактером, те би их могли назвати Црногорци аустрцјске монархцје, Личани су много времепа живели сасвим независно а пређашња влада иридала их јс Карловачком генералату. Пре ове ре®орме имали су Личани све значајне црте слободнога народа. Поштени су, гостољубиви, драге су воље иотпомагали друг другога, али су били и убојице, незналице, сујеверни, неумерони у уживању, осветљиви, иерадини, па зато спремни на отимању. Личани живе у пријатељству са својим босаиским и далматинским суседима и често склапају с њима побратимства и шишана кумства. Хришћанин уреже мухадеданцу полумесец у кожу иснод косе, а мухамеданац Хришћанину крст. Овај завет јаче се чува, него ли све клетве образованијих иарода. Како народ, тако су и попови полуобразовани људи, који иисле, да имају сва својства, за свештеника, ако знаду како тако иисати и читати. Они су верио одани свим предрасудама и укорењеним назорима нростог света, па зато њихове проповеди нису моралне, већ ноуке и говори често без свакога смисла, јер су и сами спремни учествовати у свакој иеправди. Али Личани су најхрабрији људи аустријске државе; момак од 12 го-

дина не боји се двадесетгодишњега из друге којс странб. Зато и зову себе „јунацима". Највећа је, њихова врлина, особито женскога нола, да је морал девојачки у највећо.ј части. Никад нећеш чути, да је која девојка посрнула, а ако би се то иком десило, увек би се оженио њом и тако повравио своје злочинство. Народ је врло сиромашан и често гладује, а кад има чега у изобиљу, онда не зна мере нити се сећа будућности. Хлеб од зоби (овса), млеко и сир најобичнија су храна, али многи једу само проју или поленту (Нас^ие!; ју зове „похута"). Месо једу само козје и јагњеће. Уз овај слободни и смерни начин живота здрави су као риба у води, те преживљују и највеће болове. Њихове су куће саграђене из четири стене од дрвета, или од камена, залепљене иловачом, и покривене сламом или дрвеним дашчицама.

Арнлутин и Агнаутка из Малисора

Сред куће је огњиште, око њега ложу сви у пепео. На једном крају куће одељење је за марву, ако пема кућа посебне дограде. У неким кућама одељен је „ стан" са одрима, покривеним сламом и кожама или постељама. У њима је „дрвеница схрана",*) где се чува сав иметак куће. иоље обрађују попајвише женске и често плуговима без точака. 0 занатлијама нема ни спомена. Непозната су била кола, јер пи правих друмова није било. Деца се подижу као и у суседних Хрвата. Највећа је забава Личанима отимањо и лов. Песме су сличне песмама морлачким. Радо играју коло уза свирку дипли и гајди а само на свадбама. Отмице још није нестало и то зависи о строгости команданта окружног. Ко хоће, да отме девојку, мора се чувати од укућана, јер ако не пође срећио за руком, могу погинути и он и његова помоћница. Ако је девојка решила, да се уда, просиоци је испросе и после жетве врши се пир. Сазивачи зову сватове и свуда су примљени и чашћени вином, ракијом, сиром и маслом. Друг води невесту у цркву, а с њиме иду и дружице и кумови с осталим сватовима. Пре се у таквим приликама много и пуцало, а сад је то забранила војничка управа. Ваставник није обичајан у Љтчана, него његов носао вргаи

*) Ваљда »скриња«.