Nova iskra

- 276 -

је јочао ирво по ушима, па ноело по целој глави, па најзад као да еу и точкови и киша говорили нешто о Стани. После му се у памети нредстави Стана. Она, висока, лепе, мале главе, црних, сјајних очију, поса мала, тамна, бледог лица, обучена у јутарње, лако одело прилази његову кревету и наслања својс образе на његове. А они хладпи, хладни ... бр-р-р... Он се пробуди, а она плаче, плаче тихо, рекао би човек, гута опе сузе; а бистрс сузе теку полако низ бледе образе... — Шта ти је, Стано ? упитао би је он обичио тихим дрхтавим гласом: Да ниси болесна? па би после привукао њена уста на своја. — Ништа, Јово, ништа ми баш нијс... Онако ми дошло да плачем. .. После би се осмехнула мало: „Ето срећна сам, на нлачем!" и нритисне своје дрхтаве усне на његово ниско, мало чело, затим оиет наслони своје образе иа његове и загледа се у ћошак собе... — Оде, брате, оде, — прошапута Јован и глава му се јаче заклати. После му дође па ум да се упита: што је она тако тужна била? — Што ли то, Боже? упита се и једио му се око мало отвори и погледа иесвесно у црно седишто. — Што ли је била тако тужна? — нопови ои опет, али није 111 био кадар иишта да мисли. 1 После некога времена сети се њозина оца. Висок, сух, сед, кад је говорио сав со тресао. При говору једиу је руку обично држао у џепу од панталона, а другу . . . другу у џепу од прсника. — Јест, баш тако је држао руке! Ето једну тако, а другу тако, и Јовану се учипи да је он тај таст и намесги онако руке. — Само се не сећа добро коју је држао у прснику, а коју у панталонама... Аха, леву у џепу од прсника, сећа се баш врло добро, леву, леву, леву! и ту остаде с мислима. После тога му и ташта паде на памет. Мала, пуна; испалих зуба које није могла покрити усиама, па свега упрска онога с ким говори. Еад год га јо видела, увек му је једно исто понављала. — Чувај ти њу, она је дете, право дете! па би со ражалила и почела да плаче, а таст се само намршти, завуче јаче руке у џепове и прекине је. — Бабо, не плачи! — па нође, а баба пожури За њим . .. Глава му се нагла сасвим, готово пала на раме био је у полусну. Стаиа му се опет појави. Лежи на сголу, увијена у бели чаршав, укочена; глава јој се мало затурила и отишла у страну; очи, оне црне очи, затворене. Руке прекрштене на прса, а уста мало, врло мало отворена, па из њих вире два низа зуба, и као да се та усташца, врло мало отворена, смеју на њега, али иешто

чудновато. — Ах, што су јој очи затвореио! — мислио је Јован. После ирошапута, једва размичући усне: Отвори очи, молим те отвори! — У место да очи отвори, она нрште у смех, па сво поче у вагопу да се смеје бесно, пакосио, а њега узе страх од тога смеха, глава му се јаче љуљну и трже се иза сна. Погледа брзо и илашљиво по купеу, дисао је брзо, јако, па со после полако смири. Погледа у ћошак од купеа, кад тамо стоји једна повећа цриа тачка. Тачка поче да расте и што више расте, све више личи на његова кочијаша. — Баш је прави Милија. — Тај Милија је мали, сухи човечуљак; мутна, испијена лица; великих густих обрва; на ногама је увек носио чарапе које су ишле преко колеиа, а на ногама чизме. За њим покаскују два мала, црна исетанцета. Кад види које туђе псето, очи му засјакте, обрве се скупљају и чује се: — Ворверц, — хоп! ута-та-та!.. зашћеска рукама, поцрвени у лицу, а ноге ударају ситно о калдрму.

ДуШАНОВА ТВРЂАВА У СкОПЉУ Локомотива писну, точкови почеше лакше да лупарају, и чу се јасније како киша удара о кров и окна. Јован устаде са седишта, диже руке у вис, ногледа по купеу и приђе прозору. Воз је стао. Напољу мрак, виде со Фењери разно обојеиих стакала где их носе службеници. Ше® станице стоји, сав умотан у један црн шињел и гледа дремљиво у кола. Чује се лупање сандука, вика, ништање. Један служитељ вуче полако колица за собом, песак шкрипи, а вода се цеди с његова изрошетана капута... — Да није заузето, господине, ово често ? — упита неко Јована. Он се брзо окрете и погледа путника. Неки омањи човек риђе браде, зелених, благих очију, стоји код врата. — Није, није, господине. Ето ја сам сам, — рече брзо Јован и седе полако до прозора. — Ала пада! Баш је ово ђавоља киша! — говорио је риђебради више себи но Јовану и скиде полагано врскапуг. — Блато, блато! узвикавао је он и подизао ноге у вис да види да ли се много искаљао.

,, . 11(111» 'II , ....

љЉ У

••"»III II || Ј к ■ 1 и I 81111 8 ? ј I I Г н м »* Н ?1. МН|Ш