Nova iskra

— 274 —

одева Једну читаву равницу покривену изгинулим руским војиицима. Још је више узбудљива слика улице у Плевни. Студен је зимски дан, снег је нападао и лаким слојем покрио и ово напуштено месго и трупове оних људи што поумираше за вроме транспортовања. Топови одоцпелих колона прегазили су многе од ових мртваца, измрцварили их, те гаврани слећу на богати плен. Понеки насићени грабљивци спустили су се на телеграфске жице где мирно чекају да им се храна свари. Грозна трулеж ударала је из слике „Турски лазарет под Плевном", на којој је представљена загушљива

земуница ио којој се превијају и ваљају болесници и рањеннци, збивени у гомилу и помешани са већ трулим труповима. Све ове слике Вершчагинове остављају веома дубоко али и сурове утиске. Ове су пуне колорита, али у исти мах и досадие по композицији. Па ипак, не гледајући на ово, Верешчагин је од веома великог значаја за руско сликарсгво. (СВРШИЂЕ ОВ)

Дкра, еамо мт/сра

о густом вргу, кроз широке стазе, Сам ево ходам. И застају свуда Уморне ноге што по песку газе, Док око гледа варварства и чуда:

Скресано грмље, као богаљ какав Без руке, ноге, болешљиво стоји. Под конац срезан сад је овај кљакав, Са штаком јадно, у вечерњој боји, Рамуца дрвље. Док би на слободи У небо слало своје витке гране, Да бедни људи које глупост води Слободан полет и грању не бране. У Београду, 12 сеитембра 1903.

И мене хоНе да спутају они : — „То није добро, а ово се не сме; Из уста твојих што истина звони? Замукни ! Доста!... Ти пишеш и песме! Ну, немој тако! Зашто с оном збориш? Зар са њим шеташ! Па како се носиш! По моди ништа, баш ништа не твориш, Рукама млаташ ко да траву косиш!» Ох, људи, људи ! Мира, само мира! По вашој жељи нека други сија; Зар и мој живот да још и вас дира, Свег беспослени што улицом з'ја?! Ст. 1^. П ав.ловит^

с. Д

кна вагонска тресу се, а кигаа удара полако о њих. У купеу II класе седи ои, Јован; дремуца, нагиње главу, а на једну а на другу страну, а слаба светлост жалосно обасјава купе увијено у црпо. Тај Јован је мали човек; лепушкаста, ситна лица; кратке косе; малог орловског носа и брадице шиљасте а 1а ћ - ап§а18е. Ноге подигао и метнуо на друго седиште, и руке завукао у рукаве и чинило му се да му је топлије што Је руке завукао у њих. Воз је брзо ишао. Чуло се клопарање точкова, звиждукање машине и тонот кондуктера, који, огромна стаса,

Ј а к о ј е то 70Д0РП7.

трбушаст, сав зарастао у бради, држоћи у руци Фењор, нрође с времена па време поред врата, погледа у купе, брзо тргне главу и опет наставља топот. Јован је судија у Пироту. Отишао на неколико дана у Београд, а кад тамо добије депешу да му је жена умрла. — Хеј, јадна Стано ! — узвикнуо је када је нрочитао депешу; после је уздахнуо, загледао се у један крај каване и додао: „Оде, брате, оде као да никада није ни била!.." Еупио је Флор, обавио га око шешира, метнуо црна прса и сео у воз ... Кроз лупњаву точкова, падање кише, бата кондуктеревих ногу чуо је њен глас, само глас Отанин. Он му