Nova iskra

— 278 -

не зна људо. Та сви људи раде онако како је по њих најбоље, а то је и сасвим нриродно. Маничка је седела у школи. У дугаи јој беше натуштено, нерви напрегнути; сваки ударац, свака гласпо изговорена реч — болно се одзиваху у њезину мозгу. Ноћ је била рђаво ироведена, скоро без сна, срце ј'ој беше притешњено неким неодређеним осећајем, не љутњом ни тугом, него више неком равнодушношћу глупом, хладном, дрвеном. Ученици су читали гласно, сви у један мах, старајући се да иадвичу један другога; њихови здрави, снажнн гласови сливаху се у пискаво зујање, а које Је њезина осетљивост још више појачавала, те јој изгледаше као досадно звоњење стотине звона. Усиљавала се да разуме оно што ученици читају, да уђе у своју улогу, али јој мисли летеше на другу страну и упућиваху се ка предметима који немају ништа заједничко с тим. У души њеној као да се боришо две силе: она која се у њој породи после читања Клаудијина дновника, здрава, снажна, која зове у живот, светла, помирљива, радосна, и она која со за неко време била примирила, али која се сада поново роди, јуче обновљена у виђењу оне гадости и одвратиости у коју се онако расположено враћала њезина мати, — сила мрачна, злобна, жељна освете и казно... А још јуче учини јој се да се завршило стално осветљавање душе њезине. Под утисцима искрене исповести Клаудије Антоновне и она је помислила да ћо моћи све и сваком опростити, да и она има снаге да попуни празнину у срцу свом. Али како да опрости ? У јучерашњем понашању материну као да је угледала кратак извод свега живота свог, — бесмислен и увредљив, и предзнак онога живота за који су је смремали. Да није било катастроое, оиа би по времену била што и мати. Разлика би била само у осетљивијим нервима, сувремонијем васпитању, нешто јачој паметн, раскошнијем кокетовању и више пробирачком укусу. Али је циљ један и исти: више насладе,па ма какве било, еФемерне, мимоходно, сурове, животињске... Ученици отидоше. Сада је слободна, али још нопрестано седи у учионици. Мрско јој да уђе у свој стан; некакав несавладљиви осећај одвратности према помисли да се мора лице у лице срести са матером и говорити с њом, слушати од ње којекакве прљавштине што их она изговара с онаквом наивном искреношћу, — сметаше јој поласку. Приђе прозору и равнодушно погледа у широку зимску слику што се беше раширила пред њом. На белој основи снежних поља, која се завргаиваху тек у хоризонту, плитким урезом обележавала се уска, вијугава речица, такође бела, само што је местимице, где је ветар развејао снег, блистала својим лоденим огледалом. По обалама њеним, понегде густ, као зид какав, а понегде и сувише редак, тужно је стрчао пожутели тршчак. Гдегде у средини густиша била су пољца у којима су се још виделе сгрњике као остаци жетве. Мужик у кожуху иде по леду поред коња гато вуче дуге саонице високо натоварепо споповима малочас насечоне

трске. И то је једно једино гато оживљава мргаави пејзаж. Једнолики бели кровови сеоских колоба, досадна, скоро без пролазника сеоска улица; омалена, гаирока, иеугледна сељанка прелази улицу и иде према реци; на њеним је раменима обрамица којој на крајевима ландарају празна ведра; два пса весело, подигнувши репове, протрчаше јодан за другим и почошо се вијати по снегу. Бедна, неугледна црква; само што они дрвени крстови по гробљу оживљавају на свој начин целу слику. А у томе има некога смисла, неког дубоког смисла. На овим крсговима и задржа Маиичка свој поглед који је дотле расејано блудио по речним кривинама. Сад се задржа и удуби без покрета. Гробље Је било исто као и поља, улице и кровови колеба. Голе гране неколиких багренова погнуло се под теретом наслаганог снега. Крстовн, крстови, крсгови, високи, са двема препречницама, прави и нахерени, ниски са препречницама, попали по земљи, каменити и прости белези — све се то помешало у гробљу. Али под овим неугледним спомоницима сахрањен је живот, десетине, стотипе живота, може бити млади, бујни, надом иогаени. Па шта? Над њима је све мирно, тихо и неузбудљиво; други су заузели њихова места, они су давио заборављени и ништа со иије нроменило на земљи због тога што .су њих спусгили у раку, подигли хумке иад њима и украсили их крстовима. Тамо, на крају гробља, подиже се хумка, виша и шира од других, јамачно нова. На њојзи је и крст лепши и истакиутији, тесан, с оштрим завршетком. Вашто ли је Маничка помислила да је то гроб Клаудијо Антоновно и да је крст подигла Хнвра ? А без сумње је тако. Ето, и ти си завршила као и сви други! А каква је борба била у твојој души, како сложени осећаји у твом срцу које је било тако чисто и воликодушно!.. Па шта је остало од свега тога када си то срце својо однела у влажну, хладну и мрачну раку? Ништа, ништа није остало, нигата се иа земљи није променило, сво идо као гато је и про ишло... Али у једаи мах уздрхта Маничка и поглед јој засија неком новом мишљу. „Како да се иије ништа промонило? Како ништа? А ја? Ја — која сам дошла из града, туђа и њој неиозната, и не видећи је, ево стојим сада крај овог прозора, а моје су мисли везане за њу, моје је срце с њом, у тој хладној и тамној раци у коју је оиа унела срце својо. Како да се ништа није променило? Ја, сирота мислима, не умејући размишљати, живећи једино осећајем злобе, ја сам под утицајем њезине срдачне исповести постала богата. Глава ми се просветлила, свет ми се показао нов, срце со очистило... 0 не, ти си много учинила, Клаво, ти си много оставила после себе! * И поче размишљати о Клаудији Антоновној, попављајући у мислима њезин дневник. Осећала је да од дружбо с пређашњом учитољицом спаде мрак са душе њезине п да јој се срце пуни стигаавањем. И опет је негато повучо ономе свеску нуноме мађијске моћи. И опет се удуби у странице исписане крупним, мирним потезом, и прочита-