Nova iskra

— 314 —

Поеле овог неуспелог покушаја, наставише се и опета дани нерешљивости. Пролеће још није потпуно наступило, некако као да се колебало. И у Жаничке је такође још трајало прелазно доба. Иначе је покашто размишљала: како у њезипу васпитању има доста пропуштенога и како попииа ћерка зна више од ње. Тада би узела књигу, прву која би .јој до руку дошла из гомиле књига што остадоше од Елаудије Антоновне, па би читала први чланак који би отворила. Али је предмет није ни најмање занимао: тек читала је само за то што је попина ћерка знала више од ње. Очи јо,ј се брзо, неосетно и за њу саму, одвајаху од листова, па би по читаве сате гледала у једну тачку, задовољна ако може рећи да није ни о чему размишљала. Али чим јој буде врло тешко, узимала је, да томе олакша, једини извор угехе — дневник Клаудије Антоновне. Али сада није било потребно да свезак буде пред њом: она га је напамет читала, скоро сав, од почетка до краја. Осећала је потребу да то чешће понавља. Тада би јој изгледало, као да разговара са Клаудијом Антоновном. Она као седи пред њом у наслоњачи, у својој широкој наслоњачи, у црном оделу (Манички је изгледало, да је Клаудија, несумњиво, облачила црно одело) и онда почне говорити мирно и замишљено... Говори све оно што је написано у св§ску. Како је у ње чудно лице, како јој дивно гледају светле очи, пуне миротворног израза. Маничка се свом душом приближила тој девојци; сада су другарице и ако немају једнака права. Клава је старија, она поучава, снажи, теши; Маничка само пита и слуша. Клава маше главом, као да жели рећи: није лепо бити тако неодважан. А она додаје, да то није ништа и да ће проћи. Проћи ће „прелазно доба", настаће пролеће и Маничка ће живахнути. Винаида Петровна ужива у пријатном ваздуху. Она скоро и није код куће. У спахијину врту има алеја, сва засута шкољчицама и песком, — по њој се може шетати не бојећи се блата ни влаге. Оиде има и једна чистина, око које је засађен јоргован. У њеној средини дрвен је сто, на ком често шишти самовар, а поред њега је и бочица с коњаком, посуђе и мезе. Често дође Сутугин или попадија са ћерком, те време за овим округлим сголом пролази неопазно и пријатно. Али време још никако да се пролепша, још има туробних дана, те то смета потпуности и лепоти програма. А када пролеће и дође, ко зна да ли ће све бити како треба. Маничка воли што је остављају саму. Сада већ и ие пита матер: куда иде, кад ће се вратити и да ли је било весело у друштву? 0 том више и не нита. Не мисли више, ни како јој матери време пролази, ни с ким је, ни иде ли по стази срамоте, — њојзи је и то свеједно. Она се скоро наслађује својом самоћом. Уз њу је Хивра. Ова тиха, мирна старица, без икаквих, као што изглода, личиих жеља и нотреба, пренела је на Маничку сву своју нежност коју је нређе показивала према Клаудији Антоновној. Сећање на покојницу беше јој светиња, али њено живо срце тражило је и живи предмет којему би поклањало своје осећаје.

Хивра је често размишљала о својој новој госпођици и успоређивала је са пређашњом. Истина, Клаудија Антоновна није се могла ни са чим поредити, али Хивра није могла мислити о Манички, а да, у исти мах, не мисли и о њој. Ва њу је Маничка била као продужење пређашње учитељице, као њезип одјек. „Само што се ова јадница све нешто мучи, никако да себи дође..." мислила је саосећајући. Понекад је ту мисао говорила и Манички. — Кад вас гледам, госпођице, а ја све мислим: како ви и личите и ие личите на покојну Клаудију Антоновну. — По чему личим, Хивра ? Не, не личимо ми једна на другу! —■ тужним гласом одговори Маничка. — Не, — личите! Прво, обадве сте младе и без мало једних година. Друго, лепи сте и ви и она, покојиица И још има. Срцем сге добри и ви и она... —• Ја — добра срцем? Ја? Шта вам је Хивра? По чему то видите? —- Па тако, ја знам... Видела сам !.. — Не, Хивра, ја нисам добра ! Мо.је је срце зло. Ви не можете ни слутити, како је мо.је срце зло! За то ја и јесам таква... ето, таква каква сам. — Није то због тога! То је за то, госпођице моја, што ви никако не можете да нађете своје право место... Ето, због тога је! Покојница Клаудија Антоновна била је као и ви, бледа и мршава, па је као и ви, чим је дошла, почела слабити, слабити ... — Збиља ? — живо радознала упита Маничка: Није лако савлађивала? — Откуд би лако? Откуд је то могућио, да тако нежна женска, после богаташког живота, па у један мах са простим народом... Зар је то лако ?.. Зато ја и велим: и она је, покојница, све слабила, слабила, слабила, само је разлика у очима... — У очима? — Да, разлика је само у очима. У вашим је очима све некакав немир, као да није све како би требало... Управо, као кад позову човека у госте, а њему се не иде: боље му је код куће. Да не оде — не може, није у реду... За то је и отишао, па седи а све мисли, — кад ће се једном свршити, па кући ... Укратко : није на своме месту. Ето то је и у вашим очима. А у ње, у покојнице моје, била је у очима таква јасност, такав мир, као кад певчици певају у цркви „мирЂ и вђ челов-ћц ^хЂ благоволете!..." Отуд је она, може се рећи, и дошла на право своје место. Управо, као кока која хоће да носи а нема где: па се узмува и развршља и узмрмири; а чим земљу зачепрка, спустп се на то место па се умири и ућути... Ја то себи тако тумачим. Али ви баш никако да нађете то своје место, па отуда и јеете сва та мука. Маничка се замисли због ових простих речи, исказаних простим срцем. У самој сгвари, шта је урадила за ово неколико месеца, ако није само тражила да се стави на „своје место" као што рече Хивра, — своје већ и за то што га је ееби сама одредила и што се не може замислити на ком другом месту. Да то није тако, зар би