Nova iskra

315 —

онако одлучно одбила нродлог Морозова ? То би била радикална нромена која би на њу утицала Бог би знао како. Можда би било неочекиваних еасганака који би јој могли повратити еве што је било, захваљујуки њеној спољашиости и оним чисго женским особинама, што се у ње онако лепо развијаху за време свега њезина досадашњег живота. Али не, није она ни за тренутак осећала жеље да јој се врати оно што је пропало н без повратка отишло од ње и, како јој се чини, одлетело у бездан коју је страшно и погледати... За то и јесу те нове прилике, тај нови живот и ново место њој управо своји, а иетина је такође да она, не гледајући на евоје дуго етарање, никако не може да се намеети и угнезди на томе месту... Али ту дохвати ову мисао: „Дуго старање? Какво старање ? У чему се оно показало ? Никаквих старања није било. Вило је само нерешљивости, колебања, нервозности која је чае нагињала злоби а час нросвећивању... Мира у души мојој још никако нема, ни оног стишавања што ми га обећа Клаудија Антоновна у своме дневнику. Али она га је нашла, а зашто да не могу и ја? Она је волела све, а за што да ја не могу никога волети? Она је опраштала свима, а за што да ја не могу ником опросгити, — ни матери, ни оцу, ни људима који су око мене, ни њему ... да, ни њему ?! 4

Код ове последње миели нервозне загризе усне: учини јој се да је оно „ пи гвему" не само помислила иего и гласно изговорила, — тако јој та. миеао беше жива. Да, она је дуго крила од себе саме, да му не може опростити: хтела је веровати, да га је заборавила, толико заборавила, да га чак и нрезире. Њојзи је увредљиво не само да га се сећа него чак и да га презире. Није он њу понизио што ју је волео па напустио, него тиме што је он био једини којему је веровала, е којим је била пријатна и нежна; значи дакле: оп није волео њу, него оне околноети што су јој пратиле живот. И оп је то урадио тако отворено, тако цинички... Али она није то могла тада сасвим прозрети, него је дочекала и веће понижење, — иисала му је, а он јој није ни одговорио... Осећај најдубљег презирања према њему зарио се у њезине груди, а сад, када је случајно полагала себн рачун о прећашњој зими, тај се осећај опет појавио ијезиво засијао у њеним очима... Маничка је ходала по соби. Мислила је: ,,'Гако не може оетати, не може! Шта је то ? Дављење, нерешљивост, пасивност некаква... То вређа! И шта је то ? Ни добро ни зло! Хоћу добра, осећам злобу, а не чиним ни једно ни друго. Треба да напред пођем, треба најзад да видим: шта је добро а шта зло?..." (НАСТАВИЋЕ СК)

Јоца (ЈавиИ, главни редитељ Жинхенског Краљ. Позоришта. — Савић је родом из Новога Бечеја и потомак је једне одличне српске породице, али се васпитавао, у главноме, у Бечу, где се за рана одао глумачкој вештини. Већ у евојо.ј петнаестој години био је уиућен на самога себе. После једне ђачке представе у Бечу, Савићу је већ био одређен пут у животу. Као ученик Ооненталов, играо је у Бечу неколико мањих улога; за тим отиде у Швајцарску, а 1866. у Минхен; одатле у Аугзбург, за тим у Вајмар, а 1869. као потпун глумац врати се у Беч, где је остао до 1871. годиие. 1891. г. отишао је у Вајмар за главног реднтеља, 1895. у Манхајм, а данас је то у Минхену. — Савић је био један од основалаца „Друштва немачких глумаца за нотпору у старости"; он је својим радом васпитачким учинио да ее данас говори о Савићевој школи у глуми. Нарочито је познат са одличне режије 1Љксиирових драма. — Пре кратког времена одликован је г. Савић орденом Светог Саве III реда: а као што чујемо, кроз најкраће време доћи ће у наш Београд да се захвали за одликовање, да се види са својим пријатељима и поштоваоцима. Пређашња Позоришна Управа нокушавала је да г. Савића добије за артистичког управника нашег позоришта. Није нам познато да ли се и данас што ради у том правцу. Наша је најискренија жеља да његов долазак буде и његов останак у нашем позоришту! —

Вартоломејска но(1 (сликао Гуно). Ова иоћ, позната још и под именом Париска Крвава Свадба, била је у очи 24. августа 1572. годиие. Те су ноћи поубијани најистакнутији предетавници роФорматорског покрета у Француској. Француски протестанти, познати под именом Хугеноти, водили су, ради слободе своје вероиеповести, осам грађаиских ратова. Трећи рат (1569. г.) довео је био до неког измирења. У славу тога догађаја требало је да се Хенрих од Беарна, један од хугенотских вођа, венча са Маргаритом, сестром краља Карла IX. Највиђенији хугеноти из евих крајева дођоше у Париз, а на њихову челу вођ им адмирал Колињи. У разговорима са краљем, успе Колињи да се краљу јаче приближи, али краљева мати, Катарина од Медичи, науми да то омете. За то нареди 22. августа да пуцају на њ. Колињи буде рањен, те хугеноти захтеваху ислеђење и казну за кривце, али у тајној седници (у којој беше и сам краљ), која је била 23. августа, Катарина успе да се донесе решење о истрази хугенота. Ноћу тога дана, око 3 сата по ионоћи, полети католичко становништво у станове хугенота и почне их убијати. Са свију католичких цркава звонила еу звона на буну и позиваху католике на сечу. Те ноћи изгибе у Паризу 2.000 хугенота, а када глас о том одо у унутрашњост Француске, погибе још 20.000 хугенота од необузданих католика. Рим је ликовао, али ови ужаси имађаху за поеледицу још 5 хугенотских ратова.