Nova iskra

87 -

ј^кколо ЈТаганкнк

ред крај XVIII нска шк.ола италијанских виртуоза виолиниста осети већ своју немоћ. Давпш основ новпјим школама: белгијској, француској и немачкој, правац италијанске школе, који води своје порекло још од Корели-а (1670. год.), морао је убрзо да устуни првенство новијим западно-јевропским школама. Још мало и Италија и на овом пољу губи свој значај, јер га замеии западнојевропским престиж. Кад светом променише Корели, Џемањнни, Тартини, Виоти и др., Италија крајем ХУШ века дала је још једно, последње, али и највеће светило на пољу тога нравца музичког. Последљел одблеску Италије на овом пољу дивиће се човечаисто вековима. Године ће пролазити, али баснословни геније у музици, Николо Паганини, осгаће вечито свеж у нашим успоменама. * 18. Фебруара 1784. год. роди се у Џеновског трговца Паганинија син Николо. Отац љубитељ музике, што је онда било у великој моди, а и сам добар мандолиниста, гурнуо је нејаком и по природи слабуњавом детету врло рано виолипу у руке, како би свога синчића што пре посветио вештини, без које, по његову мишљењу образован човек не би тробало да буде. Под оштрим надзором суровог оца мали Николо проводио је читаве сахате у свирању, а за иајмањи неуспех казна је била: свирање целог дана уз хлеб и воду. Слаби организам је лако изнемогавао под тако оштрим тактом оца, и мали је свирач често после свога занимања падао у несвест. Нешто тако усиљени рад а још вшпе даровитост убрзо су обратили пажњу многих на малог свирача. Рад са виолином продужавао се сваким даном све више; сад је већ силни рад прелазио у навику. Већ у својој осмој години мали маестро свирао је три пута недељно у цркви и суделовао у музикалним концертима у Џенови. Рано се појавио млади геиије и у композицији. По теориском знању, што га доби од оца, Паганиии је воћ у осмој години компоновао сонату (изгубљену са многим његовим почетничким радовима). У деветој години свирао је соло у Џеновском позоришту; у то време свирао је и на концерту неког Маркези-а своју варијацију на репу-

бликанску песму „Апа М1а сатра^по1а" са огромним успехом. Даровитост његову многи су опазили и на наваљивање својих пријатеља отац га даде да учи у некога Коета, а затим и Серванта, тадашњих солисга у Џеновској цркви. Но већ после шесг месеца, допуштајући мпого слободе своме генију, Паганиии је оставио својо учитеље, утврдив ипак код њих још боље основне теоријске по.јмове. Одушевљен својим генијем, он је од сада постао сам себи учитељ. Брзи успех младог свирача сваким даном је све више и више сваког удивљавао и но наваљивању виђенијих Џеновских грађана отац пође са својим сином у Парму, знаменитом у то вреае виртуозу Роли. Вбог своје болести Рола пх не прими одмах већ их његова жена одведе у кабинет да причекају. На столу је била виолпна и тек написани коицерт. Немогући одолетн својему љубопитству, Паганини одсвира с1 У181а тешки концерт са таком лакоћом и тачпошћу, да Рола пије повгфовао својој асени да то свира дванаестогодишњи дечко. Тако даровитим дечком Рола се веома заинторесова и одмах га пошље директору Пармске консерваторије Перу, тадашњем чувеном теоричару, обећав да ће со и поред све своје болести и сам заузети. Нер га одмах упути старом вепггом учитељу Ђиралоти, код кога "Паганини за шест месеца ваљано прође контрапуикт. Тада је Паганини написао своје знамените „24 сарпт." Ускоро Пер оде у Венецију да састави оперу, а и због болссти Рола, Паганини се врати у Џенову. Прође са оцем сву Ломбардију и после опет дође у Џенову где продужи сам своје усавршавање. Бујна природа младог виртуоза није могла вишо да трпи деспотски надзор оца. Паганини је непрестано гледао како да се ослободи ропсгва. У Луки на дан Св. Мартина велики је празник где се слеже иарод готово из целе Италије. Паганини, после дугог мољења, једва добије допуштење од оца да сам посети празиик. У Луки је с иуно успеха свирао, пгго га охрабри те обиђе некоје оближње градове, свирајући свугде са огромиим успехом. Са свију страна је добијао лепе понуде, но он их је све одбијао, желећи да пропутује по Вападној Европи (што му се на жалосг иснунило тек 1828. год.). И тако Паганини 1801. год., у својој 17. години, предузима свој самостални турне по Италији. После онакве очеве дисциплине, нашавши се на овакој слободи, он се лако одавао појединим пороцима: играо карата, пио и др. За .једно вече губио је огромне приходе са својих концерата. Од већих градова Паганини прво посети Ливорио. Ва концерат добије чувену виолину, израду Гварпери-а, од једног трговца. Кад му је Паганини после концерта вратио са захвалношћу, овај му је поклони: „Ја нећу да скрнавим те струие, које су додиривали ваши прсти. Моја виолина сад је ваша." — Из Ливорна Паганини обиђе још некоје градове, а после, не зна се узрок, остави ви-