Nova iskra

— 90 —

По свој Немачкој дочекивали еу га овечано. Многи су градови елади депутате да умолс велпког уметника да их посети. Из Немачке Паганини обиђе још шЛГоје градове у Холандији и Белгији, а затим се настани у Франк®урту, где је проживео читаву годину. У Паризу еу га очекивали са неетрпљењем, но ои га је посетио тек 1881. год. До његова доласка новине еу обавестиле Париску публику о најмањим ситницама из његова живота. „ Париз ће се ускоро дивити великомо таленту Паганинијеву — пише у то време Андерс у својој књизи о животу његову. — Проћи ће неколико дана и ми ћемо чути опе чаробне звуке који су довели Италију и Немачку до таког уехићења; самп ћомо осећати елатко опијање, које је овладало његовим слушаоцима, и ми ћемо се пожурити да потврдимо једногласним узвицима високо мишљење о њему, коме смо мн до еада веровали само по чувењу." После првог концерта у Паризу, ево како се одазива Француска „Музичка Академија" о њему: „У почетку ниеу воровали чудесима, која јо он нроизводио својим гудалом; после су ночели да одричу чак и његово биће! Чудна судбпна! За живота бити баснослован! Пагапини је једииствена појава у свету музике, оделита, која има особито, једино њој назначено место, и они који не добише то место треба да се теше исто тако као и ми, што нисмо тако лепи као Аполон После свега од нас се без сумње тражи суд о овоме чуду. Кад бисмо почели да говоримо о његовим прстима, који јуре као муња по струнама, о ономе неинструменту, који као еам да се држи, док чаробна (нема згоднијег израза!) рука скаче н лети по њему у евима правцима са невероватном брзином; кад бисмо рекли да ти звуци нису арија, нису посма* ве!] особити језик, којем је уметник научио евој инструменат; кад још додамо да његово евирање не наличи ни на шта до сада чувено, да она надмашује свако уображоње; да овај човек поново ствара музику, да она не прнпада ником другом, већ само Паганинију; да му је сав музикалан свет подчињен, — то нека и тада не мисле, да смо, у колико било, достигли истину. Треба еажаљевати свакога који је имао могућности да чује, а нијо чуо! Зар је геније тако обична ствар, да со не јури стрмоглавце тамо, где ћете га у истини наћи? Но то није све: и сам овај човек је чудна појава, он носи на своме лицу отисак свога талента, који со прелива у најоригиналнијим бојама. Нечувена скромност у понашању, изгледа да му је дата насупрот сили и дрскости његова гудала. Једном речју, Паганини се може назвати надчовеком. Реците да ли много и често виђате велике људе?" (Кеуие «1е Рат. 1881. Тоше XXIV ЈГ» 2). Из Париза Паганини оде у Лондон, где је дочекан такође са великим почаетима. На првом концерту остало му је чнсте добити 8000 оуната стерлинга (око 40.000 дннара).

1884. год., после свог концерта, Паганини се, иначе већ изнурон од тешког пута, разболи, а са тим се прекида и његово музикално турне. Европа се није више могла наслађивати чаробним звуцима највећег виртуоза, коме је она признала првенство. Паганини се насганп недалеко од Парме на своме имању, где је и живео до смрти. Још неколико концерата у Милаиу и Џеиови и један у Пијаченци у корист еиротиње, и каријера Пагаиинијева се завршава. Но Паганини се ни у самоћи није одвајао од своје виолине: она му је била мили друг до саме смрти; поеледње своје часове ировео је са њом у руци, са њом је и умро 27. маја 1840. године. Свештеник, који га је исповедао и у чијем је нрисуству и умро, уверавао је да је видео нечастивог како је излетео из тела виртуозова! Вели да је нечастиви веома личио иа самог Паганинија. То, а и друге анегдоте о његовој чаробности биле су узрок, због чега месни епископ није допустио да се чаробник сахрани по хришћанским обредима, а што је учињено тек са папиним допуштењем. Паганини је после своје смрти оетавио своме ванбрачном сину Ахилесу 2,000.000 Франака. Велику је суму оставио такође својој сеетри и некојим рођацима. 2,000.000 Франака наследио је композитор Берлио; а своју љубљену виолину, Отрадиваријус, пошонио је своме граду Џенови, где се и данас чува у стакленом ковчегу и показује љубопитним путницима. * По својој спољашности Паганини је био сувоњав, слаб, средњег раста, са дугом цриом и гусгом косом, великом несиметричном главом, упалим очима, ногледом меланхоличним али ниуколико оштрим, воћ више бојажљивим. Образи бледи, цело лице покривено меланхолијом и озбиљношћу. До крајноети нервозан и осетљив према најмањим непријатностима. „За време свирања, — говорио је он: ја се цео мењам". После концерта осећао је изнемоглост и грозницу; по неколико дана није могао да се умири. Од рано младости боловао је од нервног растројсгва. По цео дан лежао је понекад у несвесном стању. Једном, за време такве неевестице, још док је био мали, родитељи помисле да је умро, окупају га, обуку и кад су га већ хтели да положе у мртвачки сандук, он се поврати. Кожа му је била веома танка и нежна. Свака мала измена у темнератури изазивала је у њему велике промене. Најмањи шапат могао је лепо да чује, а силнији разговор задавао му је болове у уху. Лево му је раме било више од десног, због чога му је десна рука изгледала дужа. Прсте на руци могао .је да превије тако силно да је шаку додиривао. Наклоност к музици у Паганинију се врло рано појавила. Још као мало дете увек је одлазио од оца, кад је овај хватао нетачне акорде на гитари. Црквена звона у њему су будила чудновато осећање и увек се предавао дубокој меланхолији, а оргуље су му наводиле