Nova iskra

— 92 —

еваког уторника празна. Зар Унрана баш никако неће да потражи начина да тај дан поправи и подигне? Уторници су били: „Господин Алфонс ", „Фромон и Рислер", „Он. — Обичан човек" и „Фрицхен. — Тако ти је то у свету дете моје". По избору комада рекли бисмо: за бољу публику, а по приходима: за најнемарнију публику. Ако је наша боља публика у исти мах и најнемарнија, — има ли онда пута и начина да се и у н>е иробуди јачи интерес? Ја знам да има. Зашто се нпр. поново не дајо претплата само на уторник? Зашто се бежи са премијерама од тога дана? Зашто се циклус ђачких представа не скине са недеље (и без тога одличне), па се не покуша са по којим уторником, кад се већ зна да су ђаци и увече најмногобројнија публика? И тако даље... У репертоару овога месеца изгледа нам да је Управа за љубав штамиарске погрешке давала једне недеље као дневну представу Ечегарајеву „Маријану" а увече „Кућну капицу Д-ра Фауста". Или то можда није била штампарска погрешка? Што се тиче поделе улога — и овај је месец рођени брат свих пређашвих. Веома је погрешно подељена „Загонетка"; подела „Нарциса" изгледа као да је учињена по угледу на какву лутрију; у ,Доворици и просјачком штапу", и ако подела за овај комад баш ништа не значи, измучено је неколико добрих глумаца без икаква оправданог разлога. Поред тога, погрешно је штампано поред Грунда „тајни свештеник" место „тајни саветник". Као што види господин управник, има штампарских погрешака увек и свугде, алн само није поштено и од њих правити ма какав капитал! — Улоге у старијим комадима никако се ие преподељују, већ се осгављају по првашн.ој игри. Колико је то оправдано, доказује многа „наивка" која у новим комадима врло срећно игра матере, или ио какав љубавкоји јо већ добро загазио у старце. Више, много више пажње у том погледу, ако се жели правилан развитак глумачких снага и успех о представама! Овога су месеца певани и „Јованчини сватови." И ако су компетентни гледаоци веома незадовољни извођењем ове опере, за мене је нешто друго главније од овог неуспеха. И ако је Управа „мало по мало" (како је говорила) одвраћала публику од оперете, од неког времена поново се прича да ће се, исто тако „мало по мало", опет улазити у оперету. Ја у ово никако не верујем.*) Докле се год радило по каквом таквом иачелу према оперети — било јо потребно ћутати и очекивати успех или неуспех таквога рада. Чим се то почиње газити, да би се приступило оном што се пређе проклињало, ћутање је слабост а јаван рачун једини иут да се све изведе иа чистину. Ова је Управа свршила с оперетом и свака реприза оперете исто је што и нова оперета. Оперета се дакле може давати (и ако јој је ова Управа полупала „верглове"), али ће се „играти" пред срнском читалачком публиком. На крају још само једну напомену. Ако су јануар и Фебруар ове године доиста у деФициту од близу 5.000 динара према истим месецима прошле године — исправније је трпети и мањак, па се према Фактичким приходима пружати, него ли усвајати оио што се некад анатемисало као издаја позоришног позива и дужности! Р. Ј. ОдавиЂ.

* Иреварили смо се. Када је ово било сложено прочитасмо у репертоару, да ће се у недељу, 4. априла о. г., иевати »Лутка*.

ЈГркповетке Светозара — \Ап. ^вачковић —

(СВРШЕТАК)| Веселији су Заиисци са Кисјељака. Ту ври живот око врела; шарена маса разноврсна света у примерној слози испија лековиту воду, цичи танко ћемане, чује се промукли тенор шабачког циге и ори песма пустога Николе. Па заједнички ручкови. И ту је шарено друштво: штедљиви Тодор са женом, који једе за тројицу, уображени гиздавац, који цитира Гетеа и одушевљава се за све што је страно, мирна девојка, која чита романе, и најзад сушичави, нервозни Милош. И на опигту радост свих гостију долази и „прослављени уметник" Марко Отаичић са својом „позоришном дружииом", т. ј. женом, да се, као обично, обрука на „великој представи". А кроз то весело, можда нехотице подсмешљиво причање о кисељачком животу једиога врућег лета провлачи се неутешна историја јектичавог Милоша Стевовића, који живи чекајући смрт и знајући, како је близу крај, са тужним осмехом одбија чудновату, болешљиву љубав једнога сентименталног дјевојчета. Ђоровић је све те успомене пријатно, течно испричао. Међутим, то .је чудновато: баш у овим и оваквим сасвим личним белешкама је Ћоровпћ, чија је умешност иначе посве субјективна, понајмање самоникао, најмање свој. Причање је — то се мора допустити глатко и иеусиљено, али све се некако губи у шаблонскоме, у сто пута поновљеном и с тога досадноме. Уз то му у овим „Записцима" не полази увек за руком, да тачно одвоји важно (и зато за нас прегенциозне читаоце иитересно) од сасвим личнога, и одвећ субјективног, што за читалачку публику иаравно не може бити од особитог значаја. Упозоравам само на незгодан почетак „Записака са Кисјељака", а у Заиисцима са села, у којима уопште непријатно смета нека површна неразрађеност, могао би се за то наћи још и који еклатаитнији доказ. Но ја читам даље лепу књигу, која ми прича о Херцеговини и њезиној лепоти и њеним патњама, — која ми казује, како Орбии тамо живи и животари, весели се и пати, воли и мрзи... На води, на тромој Неретви: широка река лагано мили међу обалама, које су обрасле воденом трском и тополама древним; по води се љуљад црие сепке старих дрвета и високе трске; кроз подераие облаке и густо, уздрхтало лишће пробија сребрна светлост месечеве лопте и само се отегнути узвик сгарог рибара Тодора разлеже кроз мирну, свету ноћ. Можда се једне такве ноћи родио Спаситељ. У малој лађи три људске прилике. Риболов почиње: Тодор забада остве у мрачну воду, лепа Маре, жена му, утопила мреже својим обнаженим, облим рукама, а голобради, млади Митар крај ње се нашао у послу. Од једиом пм удари о чун нешто црно, мекано: људска лешина. Утопљена Аиица Гргурова, коју муж баци у мутну Неретву, јер је ухватио, како се с другим љуби. Извукоше .је па обалу, и Тодор оде по мотику да је, јадиицу, закопају. Маре и Митар остадоше сами с мртвом Аницом. Она је млада и лепа, а оп је леп