Nova iskra

— 300 —

але звезде Тихо језде По плавоме Путу своме; Фантазија Снове свија, А идеје Благим миром, Васионом Иду широм; Небо сија, Бог се смеје; Ветрић лаки Цветак сваки Помирише И занија. Таао вече сађе На мисо и снове И све тужно нађе Крилом душе ове: Орушени страсно Све сећање касно На љубав, и ласно Почиње да гове. Сунца игра зрака Преко цветка свака, Душа сетом плине Сред меке тишине У вечери летне... Преко снова, преко цветне Те опазе нових нада, Подиже се душе сретне Дак и мирис од балада. И маглени, гипки вео Давних жуди што су свеле Испреплета простор цео, Као да би оне хтеле, Оне, које жуде, желе, Да ми врате облак бео Што по небу некад моме Пливао је и носио Мене, у краје где је к твоме Дому ми добри другар био. Он ми је увек гако мио, Кад ми се јави, као сада. На њега свака жуд ми пада И терет душе, срца цео; И нестане нам туге, јада, И земље, исто као сада. И кренемо се — облак бео И ја на њему — ведар, смео, Кроз даљне краје, плаве зоне, Великом сунцу, сунцу моме.

И плаве зраци тамне регионе На путу к небу, даљном путу томе: Задахњује ме мирис прошлих дана, Дегињски ведрих, невиних и чистих, И мирис снова који ми је храна, Тих сјајних снова, ко и некад истих; Пред њима нема препреке и брана. Ти и сад владаш плавим крајем неким, Крајичком неба или душе моје • Ја и сад жудим за нечим далеким И идем тамо где ми наде стоје. Ево сунца! Сунце сија. Зора нова, Невиности чисто сунце, љубав моја. Моја душа опет види што је стрла Стварност нека, нем заборав света ова. Раздраганост, свет срдаца, плава боја, Љубав давна, која није још умрла, Младост што ми телом целим струји врла Кроз просторе и кроз вечност душа твоја. Страст поносна душе холе ево с нова Преплавила мисли, наде, чула моја. Ја опет видим да си свему била Ти само узрок, и извор, и мета. Осећам основ свога правог свега, Прамење снова, меко као свила, И наспрам земље дубоко презреље. Нежности моје, раширених крила, Хитају геби; о го меко стење Разбијају се суровосг и сила Овога света предрасуде круте. Срце је нашло изгубљене путе За свет где наде, ко лишће, не жуте. Тај живот снова дуго траје, Док умор крила машти свлада; У старе тад се враћам краје, Где бол, и јад, и блато влада. Осећам само и ту да је Остао један акорд склада Небесних даљних, вај! висина У души мојој јада стара; Пролећна нека још гишина Пријатан занос тихо ствара, И доживљених свих милина Сећам се као вечног дара. Кад поноћни ветар крене Лишће врба и топола, Ко присусгво душе њене Успомене иога бола, Жути месец немо стане Врх предела мојих снова, И кад суза с врбе кане, А у лишћу јабланова Моји боли зашуморе,