Nova iskra

— 24

м рзим ге, што никад осетила ниси Шта године наше треба да нам даду; Што ме после ових пресићених дана I Је умеш да вратиш животу и раду. Мрзим те и волим кад насмејан пати.ч, И вређам те кад сам пред очима твојим. Али нико тебе заволети неће Нити погледати погледима мојим. Кад дођу тренуци да заплаче душа Мрзећи на Бога на судбу, на себе, Ја са пуно жудње и сећања болна Враћам ти се опет мислећи на тебе.

Кад ти приђем, драга, нем, мрачан и хладан, Са лажним изразом и речима грубим, Ја долазим теби са потребом душе: Да осетим живот и срећу што љубим. Нек ге срећа прати... За тобом ћу даље... Само на све гледај погдедима холим. Нико тебе не зна. Ја једино тебе Смем мрзити, — јер те ја једино волим. Мрзим те, ал' онда кад не могу више Ни живот, ни себе, ни тебе да сватим; Мрзим те, — ал' ти си потреба ми души, Мрзим ге, —• ал' волим кад због тебе патим... Влад. Станимировић

иле Лине роман Ј. П. Јакобзена

мала је црне, сјајне очи Блидерових, са финим , правим обрвама; имала је и њихов јако развијен нос, снажну браду, и набубреле усне. Па и чудну, боно-чулну црту око крајева усана и немирне покрете главом бејаше наследила такође, али су јој 7 образи били бледи, коса мека као свила те се повијала глатко и благо но глави. Блидерови нису били такви: њихова је боја била ружичаста и бронзана. Коса им је била накострешена и коврчава, густа као грива; па онда, имали су дубоке, пуне, гипке гласове који су некако чудно поткрепљавали породичне традиције о шумним одласцима у лов, свечаним јутарњим молитвама и тисућу љубавних авантура њихових предака. Али њен је глас био таман и безбојан. Ја причам о њој кака је она била у својој седамнаестој години; на неколико година доцније, кад је била удата, њен је глас имао већу пуноћу, боја образа је била свежија а око бејаше постало тамније, иначе поготову веће и много црње. У седамнаесгој години била је она сасвим друкчија но њена браћа и сестре, и није било

никаквог срдачног односа између ње и њених родитеља. Наиме, Блидерови су билн практични људи који су живот схватали онако какав је; радили су свој носао, спавали као и сви људи и никад им није ни на ум пало да желе друга или и већа каква уживања до светковнне о жетви и три четири божићна ручка. Особито религиозни нису били, али би им лакше било да своје дације више не нлаћају него ли да не даду Богу што је Божје; па за то су и читали своју вечерњу молитву, ишли о великим празницима у цркву, певали на Бадње Бече своје псалме и два пут се преко године причешћивали. Исто тако су били мало радознали; а што се тиче њиховог осећања за лепоту, то нису ни мало били неосетљиви за мале, сентименталне несме. И кад би наступило лето и по ливадама набујала трава густо и бујно а на пространим њивама се њихали усеви, онда би често пута рекли једно другом да је време дивно те да би се могло изићи у поље. Али они нису били никакве особите поетске природе: лепота их није очаравала; нису знали ни за неодређене чежње ни за будне спове. Али је с Бартолином било друкчије: она није имала нимало интересовања за оно што се догађало у стајама и у пољима, нимало интересо-