Nova iskra

_ 25 —

вања за живот иа пољском имању и за газдииство — ама бати нимало. Она је волела стихове. У стиховима је живела; у стиховима је снивала и у њих је веровала поготову више но у све друго. Родитељи, браћа и сестре, суседи и познаници нису рекли никад ни речи на коју би било вредно главе осврнути, јер њене мисли се нису никад уздизале изнад оног комадића земље или изнад посла који јој је био у рукама; исто тако, као што ни њени погледи никад не иђаху даље од нрилика и догађаја који су јој били пред очима. Али стихови! — Они су били за њу пуни иових мисли и дубоких ноука о ономе животу тамо у свету где је невоља црна а радост румена; они су блистали сликама, пенушали и преливали се од ритама и сликова. Они су причали свакад о младим девојкама, а младе су девојке биле племените и лепе, а ни саме нису готово знале колико; њихова срца и њихова љубав вредела је више но богатство целога света, и људи су их носили на рукама, уздизали их до сунчаиог сјаја среће, поштовали их и обожавали, били срећни што су смели делити с њима њихове мисли и намере, њихове победе и славу, па су поврх свега тога још тврдили да су ове срећне, младе девојке и биле те што су измислиле све иланове и задобиле све победе. Па зашто не бисмо могли бити и сами таква девојка? Оне су таквв — и оне су онакве, ии саме не знају то; па откуда могу ја знати каква сам ја? А песници изреком тврде да је то живот; да шити и плести и бавити се о газдинству и иравити глупе посете и нијеникакав живот. Тачно речено, у овоме није било управо ничега другога до нешто мало болесне жудње да саму себе осећа, тежње да саму себе нађе а која се јавља тако често код младе девојке која је даровита више но обичне девојке. Али је зло било у томе што у њеној околини није било ниједне иадмоћне природе према којој би она могла одмерити своју рођену даровитост; чак ни сродне природе није било тамо, па је отуда и доспела да је себе сматрала као нешто необично, јединствеио, као неку врету тропског растиња које је поиикло под суровим поднебљем па сад с муком може да развија своје лишће, док би на топлијем ваздуху, а под врелијимподнебљемиотерало витке стабљике с дивним, богатим и сјајним цветовима. То је, миитљаше она, уираво њен прави живот, то је оно што би од ње начинила ваљана околина; и она сниваше тисућу снова о оним сјај ним пределима и топљаше се од чежње за својим правим, богатим животом, а заборављаше оно, што нас само гони да га заборавимо: да ни најлепши снови, ни дубока унутрашња жудња не доприносе ни за један мали прст растењу човечјег духа.... Тада се појави, једнога лепога дана, човек који запроси њену руку. Млади Лине из Ленборгарда — то бејаше он — био је последњи муптки изданак једне породице која се за три генерације убрајала у најинтелигентиије породице тогакраја. Као општински предсе-

днпци, заступници њихови и.ш краљбвски комесари, почаствовани често пута и титулом судских саветника, они су служили у доцнијим годинама своме краљу и својој отаџбини иредано и с пуно части. У својим младим годинама пак они бејаху, иаметно удешеним и темељно изведеним путовањима ради студија по Фрапцуској и Немачкој, обогатили свој лако пријемљив дух знањима, уживањима у уметностима и упечатцима из живота, које су нам стране земље пружале у толикој мери; иа кад би се по том вратили дома, оида не би ове године прогонства бацили ка старим успоменама, као што се човек отреса успомеие на какву светковину чији је последњи тон умукнуо, од које је нестало и последње драге усномене, не: живот у домовини иодизаше се на овим годинама, и интересовања, која су оне пробудиле, нису била занемарена, већ су потхрањивана и развијана свима средствима која су им била на расположењу. Одабрани бакрорези, скупоцене бронзе, немачка песничка дела, Француске правничке расправе и Француска ФилосоФија биле су ствари о којима се разговарало посведневно у кући Линеових. Што се њихова живота тиче, они су се креТали са старинском лакоћом и скромном љубазношћу која је често пута чудно некако одбивала од незграпне свечаности и неумешне елеганције њихових сталешких другова. Говор им је био развучеи и заокругљен, китњаст и наглашеп, али но мало, мора се признати, реторски и аФектиран; али је он ванредно пристајао уз ове крупне прилике с високим, сведеним челима, густом коврчавом косом, јасним, тихим и насмејаним очима и фино срезаним, по мало повијеним носовима. Доњи иак део лица био је и сувише гломазан, уста и сувише широка, а и усне су биле сувише пуне. И у колико су ове спољашне црте биле слабије код младога Линеа, у толико се и његова иителигенција у неку руку била заморила, те ни духовни задаци ни озбиљна уживања у уметностима, на која је наилазио на своме нуту, не бејаху кадри да пробуде у њему ма какву марљивост или неку тежњу. Он се бавио о њима с предаиим напором; ну овај није био ублажен никаквом радошћу што је осећао да је његова снага добила иолета, за њега то није била ионосита награда кад се показало да му је ова снага била довољна. Задовољство, што се у оиште борио, била је једина награда коју је за то добио. Своје добро Ленборгард бејаше наследио од једнога стрица, који је недавно преминуо; па како је он сам хтео да управља својим имањем, то се и вратио дома с традиционалног иутовања по иностранству. Влидерови су били његови први суседи, па како је његов стриц био у пријатељским везама с породицом, он учини тамо једну посету, виде Бартолину и заљуби се у њу. Што се и она у њега заљубила, било је готово сасвим појмљиво. То бејаше најзад један из оног света тамо напољу, један који је живео у великим, далеким градовима, где се читаве игуме од кула дижу