Nova iskra

107 —

В. Нерешчагип Огтко,л»ени смо!

VI. На крају крајева Шемседин-бег виде да је Рако много богатији од њега, па као застиђен све вигае и вигае поручивагае. Поручивагае ракије, наређивагае да се иеку кокогаи и нрже ћурке, да барем на тај начин доскочи овом чудноватом човеку. Вукоман пак задовољан овако ретким пазаром, бегае готов и сам да поверује свему гато Рако причагае. Сељани се раздрагали што тамо негде за цео дан хода, у Колагаину, постоји богат Србин, с поносом посматрају Рака и натопљени добром итљивовицом ; беху готови да поверују и у још већа и нечувена чуда. И док бега обузимаше ракија све випте и јаче, дотле Рака притискиваше сасвим несвесно и стихијно неодољива сила да лаже, да зида иусте куле по ваздуху, с таквом живописношћу и колоритношћу, каквом никад није владао ни један Колашинац, откако се у њему побо први колац. Та га сила беше сасвим шчепала у своје канџе, те се он све брже и више захуктаваше и само је ракија јога помагала, да се гдегод не спотакне и сасвим не скрха. И кад његова машта иемаше вигае гата да хвали, он одједном узе жалостивну позу и живо поче да прича затито га је овамо намерила намера. Поред толикога имања и добра овојега, он је сад бедан и јадан, јер је остао сасвим без оваца. Имао је два буљука, гта му се јесенас ометиљала, чобанин му није казао, те му ни за запатак ии једна није остала. Ама ни за запатак. Да му је сва друга стока полипсала, не би толико марио као за њих. Да му је половину имања пропало, не би ни осетио,. али овце не може никад одгорети. Јер зна кад је његова кућа била сиротна, па је од оваца кућу стекао и тако се обогатио. Па још какав сој! Таквих оваца у овој земљи није имало. Поносио се њима, тта сад ни брава пред кућом да му колико блекне. При овом се Рако тако искрено и слатко зацлака, да јоти випте чудноватости придаде својој II онако оригиналној појавн. Бег га истински за~

жали и увери се да је овај човек велики домаћин и кућаник, кад покрај толиког богаства може да плаче за сто-двеста оваца. — Кућа ми се, беже, не мили — продужаваше Рако. — Ништа ми се без оваца не види. Кад нема брава да блекне, кад нема випте оних иустих каареча, које сам ја учио да ми овце предводе и који су, тако ми Бога! — били паметнији од кмета у мојем селу — нема живота за мене. А пуста звона, објегаена у вајату, срце ми цијепају. Сина да сам укопао — не бих га толико жалио колико овце жалим!... Ове је речи пропраћао тако топлим и искреним сузама, да ни сама његова Живана не би могла посумњати. Сузе су му потоком текле као да су му деца помрла. — Па ето, беже, не могох витие да сносим. Дигох се, тевдилих се и пођох по бијелом свијету као просјак од куће до куће, од села до села, не бих ли ђегод нашао добар сој оваца, те да опет запатим и слушам слатке меденице на преходницама... Па кад зађох мало дубље овамо и коња оставих. Знаш, рђаво је вријеме, рђави људи: није ми што ће ме убити, но се бојим ухватиће ме и познаће ме, па затражити велике откупе, да ми ђеца осироте. Зато ме видиш овакога... Ех, овце моје, буљуци моји мили!.. Ракове сузе искрено дирнугае овога у основу доброга Турчина. Поче одмах да га тегаи и рече му да ће му из свога домазлука за нескупе новце одвојити стотину-иедесет оваца само кад је нашао такога човека, који толико за стоку мари. Рако одмах скочи, скиде капу и још онако плачући залеће му се руци. — Свијетло ти, беже, турковање и образ сад и вазда до амина!.. Дај ми руку, загато бага ми је мило да је пољубим таком Турчину... Дај ми руку!.. — Прођи се руке, Рако. — Ама дај ми руку. За тако добро гато ћетп ми учинити и ногу да ти нол>убим, нпје срамота.