Nova iskra

— 292 —

један јасан и јак гласић, као звук сребрне ииштаљке: »Јао, сејо, поздрави нашу нају 8 . То беше гласић оног дванајестогодишњег девојчета, које са невештине у набрајању, до гробља, само плакаше без гласног нарицања. Мени сад би све јасио. Ово умрло девојче, значи, не имађаше матере; не имађаше срца у коме је савршено развијено осећање непомућене љубави, срца, које овога ветровитога, тужнога дана не би имало граница у својој жалости... Корачах удубљен у једну једину мисао, у мисао о смрти. Нисам знао кад сам газио уздигнуте а кад утолегнуте гробове, кад сам додиривао крст а кад камен својом левом руком, нити ме се тицаше ко у овоме скупу: ја тада мишљах о страховитом имену једног закона који једначи све и који је тако потребан... И док остали, бесумње, ливаху сузе на жалопојку малене сестрице покојничине — ја ћутах нем. А кад се сандук спусти крај отворена гроба, који ми се својом дубином учини страховит; кад свештеник учини последњи помен и удали се да скине свој пешкир с рамена; кад затим видех малу сестрицу по сандуку, а после тога чух тупу тутњаву сваљене земље на сандук — ја тек онда потпуно схватих сву ситуацију грозе овога што гледах, и осетих врео млаз испод ока... И докле ја својом сузом причах о последњој почасти према оној коју сам први и последњи

гж#

пут видео на дан њене сахране — дотле она,ј риђи, крупни и у широким чакширама човек, који раскорачен преко гроба оштром мотиком сваљиваше велике масе ситне земље, — разговараше весело с неком познаницом, која ту крај гроба стајаше поднимљена десном руком испод браде. — Да ми је још и тебе загрнути и потабати, па вала, не марим после! каже тај човек. А жена се смеје и својим ужагреним очима говори да га је разумела како је он хтео. Рече му само, тек да се што рекне : — Ија, тужан ти си! Друге две нукају се ту у близини стаклетом ракије, оправдавајући свој поступак севапом. — Узми, јадна, напиј се, севапје. Шта ћеш кад је Бог тако дао, Божје је најпрече... Једна се окренула попадији, наслонила се на белег и пита: — Мили Боже, пошо, што ли Ката дућанџика не даде своју ћер, кад је тражи онаки добар човек! — Аја, друго! — упада нова у реч — Како ће је дати? Није то да је ту близу, него чак преко бела света! Где је Ниш? Прича Ката па вели: на пет места ваља само кроз земљу ићи железиицом! Ја убрисах своју сузу, обухватих једним презривим погледом целу ту масу, прошаптах сам за се: — Гомила! И лагано се удалих.

Осе+>ање смрти 1У1утан, брижан, скрушен, без среће и снова, У дну собе моје паучина мрка.... Ко покајник худи патим, трпим смело... Заостала муха по каткад зазуји.... Хладно Је и мрачно испод мога крова, Ноћ упија боје... црних слутња трка А цвеће је давно на прозору свело. Као предзнак нових јада хуји, хуји... Ја пред собом видим простор пуст и таман, Око себе јале и увело цвеће, А из празне ноћи уз кикот помаман Хладна смрт за болом лагано се креће... К. Петровић