Nova iskra

— 293 —

О значају естетичке анализе у уметности

— узгредне реФлексиЈе —

Ј- П П Г) М}Д Н ухолпг атмосФера, у којој се савремено МкЗ Ш друштво креће, испуњена је данас дрударм!] гим осећаи.има и другим тежњама, него што је то пређе било. Ми удишемо ваздух који нас чини осетљивим за задовољства и за сензације нарочите природе. Нас данас не притискује толико зебња због неизвесности загробнога живота, колико нас дави празнина осећања, ума и воље оне средине, у којој смо осуђени да живимо. Тражећи напитка својој души, ми бисмо данас мучно узели у руке поклоничку палицу и упутили своје кораке гхут Гроба Господњег. Друга светлилишта привлаче нас и везују за себе нашу пажњу. Ми смо постали поклоници Лепоте, Истине и Морала. Ми нарочито чезнемо за предметима и уметничким делима, у којима је Лепота нашла свога израза. Ова чежња води беспрекидно безбројне гхоклонике местима, која су постала на далеко разглашена уметничким споменицима својим. Уметничка вредност ових освештана је обично неизмењеним судом толиких векова и највећи део посетилаца долази овде да положи уобичајени трибут дивљења и хвале. Ну колико је њих, који пред овим бесмртним делима осете у првоме тренутку одблесак једнога великога духа, што је био у екстази стварања? Колико је њих, који би хтели одгоненути загонетку Лепоте, што отуда веје и плени несвесно и неодољиво ? Обична публика неће, истина, никада издвојити свој глас од општега суда, ну она сама неће никада поставити питање за што ? Вођена туђим укусом она се неће никада потрудити да створи неко своје мишљење. Она је увек у опасности да буде заведена и обманута. Данас је, на жалост, најтеже изићи на крај с-а оном легијом књижевних и уметничких критичара, што празнину и стерилност својих мисли крију читавим тирадама иробраних речи, вешто склопљеним ставовима реченица, које ннсу ништа друго до вечито пресипање из шупљега у празно. Они ће просути читав пљусак звучних израза и слаткоречивим декламацијама успеће задобити наклоност гомиле, која не гледа никад дубље испод површине. На овај су начин многи погрешни судови продрли у масу и тамо дубоко ухватили корена. И данданас ће многи пасти у усхићење пред оном познатом сликом Гвид а Рени, што реси таваницу палате Роспиљози у Риму. Зора у брзоме лету посипа ружама путању, којом стреми Феб на својој квадриги. Лаконоге Хоре у грациозној игри окружиле су Сунчева кола, а један геније лети изнад њих са запаљеном буктињом. Ну само један летимичан поглед откриће овде врло много недостатака. Док четири коња у највећем трку вуку Фебова кола, дотле Хоре у лакој игри следују њихној муњевитој брзини! Хоре би,

међу тим, морале бити у сасвим другоме покрету, да би могле пратити брзо кретање кола. Уз то је Феб овде осветљен светлошћу. која долази од некуда са стране и изван њега. Светлост би пак морала директно полазити од самога Сунца, које је овде представљено. Ова два крупна недостатка не би, сама по себи, могла оправдати оно одушевљење, у које падају скоро сви уметнички критичари, кад о овој слици говоре. За то је један човек, који се ослања на туђ суд, увек у опасности, да ће бити на погрешноме путу, ако нема начина да тај суд провери. Отуда је и задатак једнога уметничкога, као и књижевнога критичара, веома мучан и деликатан. Он има да уноси светлост у мрак укуса. Ми с тога не бисмо смели безусловно примити тако често понављан суд о вредности РаФаелових слика, а да се не запитамо, да ли ове слике у истини стоје на оној висини, на којој је скоро увек стајао њихов глас. Ми бисмо били принуђени уаравити себи питања: у чему лежи драж ове или оне слике његове која нас плени? На који је начин уметнику пошло за руком да своје дело прелије оном магиском чари, која неодољиво осваја? Ваља прозрети тајну уметникова стварања, којом смо на први мах опчињени. Сва драж естетичке анализе лежи баш у проналажењу тих на први поглед загонетних средстава, помоћу којих је Фантазија уметникова усиела позајмити својој творевини чар освајања, у проналажењу тајних путева, којима је она била упућена својој узвишеној мети. Понеке од слика РаФаелових, а међу овима има их и разглашеиих, мало ће остати симпатичне цртежем, позама и гестовима својих фигура, а врло често и својим бојама. Све оне задобијају наклоност гледалаца необично успелом композицијом својом. Драж РаФаелових слика лежи, несумњиво, у оној ненадмашној ветптини, којом је уметник знао гругшсати Фигуре и предмете и, користећи се и случајним знацима, повезати их у једну нераздвојну, органску целину. Из на далеко чувених слика у станцама Ватикана, из картоиа за тепихе, говори нам један необичан таленат у компоновању. То су велике композиције слободнога стила, друштво Фигура, где је свакој од њих додељена улога у тоталноме покрету у коме се налазе. Ну оне нису само једна поред друге стављене ствари, где је једна Фигура више или мање споредна околност, већ оне све скупа чине управо једну зграду, од које се не би могао одузети ни један једини камен, а да све не изгуби равнотежу. Отуда ће РаФаелове Мадоне остати мање чувене са лепоте свога лица и тела, колико са композиције, којом је уметнику иошла за руком да, им удахне живота и покрета. Проблем за сликара није, према томе, лежао тамо где га иу-