O pogreškama u nacionalnoj propagandi. 2, Povodom knjige g. Nikole Stojanovića: La Serbie d'hier et de demain : predavanje držano u Ženevi 18. juna, 1918. godine

пе Ок

обележје. И напредњаци се тада обртоше Русији, и потражише у спољној политици помоћ руску, а не аустријску. Под владом Новаковића, настављена, је, у погледу Маћедоније, политика коју су радикали раније водили и која је 1897. год., под радикалним кабинетом Боке Симића довела до једне ноте тадашњег руког канцелара, грофа Муравјева, у којој се долина Вардара одређиваше као граница сфера, између интереса српских и бугарских.

Али овај обрт, који напредњаци учинише у спољној политици 1896. год., г. Стојановић не помиње, и ако је то један важан факт: већ од тада. не беше у Србији ни једне политичке партије, која би у спољној политици — а ова сва бете оличена у народним тежњама за решење националног проблема — мислила да јој се ваља наслонити на Аустро- Угарску.

Треба, господо, и то нарочито споменути, да су напредњаци још 1901. године, а не тек 1906., као што г. Стојановић каже, направили обрт и у погледима, својим на унутрашњу политику. Било је то природно. Чим су напустили путеве, којима су раније ишли у спољној политици, њихова еволуција у погледима на унутрашњу политику била је само питање времена.

Године 1901. напредњаци и радикали образоваше заједничку владу. Земљи је одмах дат нов Устав, Није се, до душе, успело вратити у живот Устав од 1888. год., који беше укинут мају 1894 и замењен Уставом од 1869, год., али је Устав од 1901 год. био, ипак, толико напредан да се онај из 1869. год. с њиме није могао ни упоређивати. Тим Уставом, поред осталога, беше одузета од владаоца могућност да ствара ванредна стања и преке судове. Само после две године, краљ Александар је и по други пут погавио дату заклетву, па, у почетку 1903. год., укинуо и тај Устав. |