Opštinske novine

9ПШТИНСКЕ НОВИНЕ

Страна 587

ра, што значи: да ће туберкулоза детета бити још тежа а исход још гори. У другом случају, одојче — дете је туберкулозно, али је околина здрава. Лекар је утврдио једно и друго. Родитељи и околина не верују да њино дете може бити туберкулозно, нарочито кад је у питању одојче. Онда настаје трчање и тражење. Не за леком и за спасом детета, него за лекарем који ће им рећи оно што би они хтели, да њихово одојче није туберкулозно. Околина је суманута. Она тражи да утеши себе, и у томе Је виртуозна. Докле то лудило иде, најбоље показује овај догађај. У наш диспансер донесено је пре 3 недеље једно дете од 14 месеци. Отац и служавка испричали су нам да је болесно већ 4 месеца. Донесе га мени по савету једног лекара, да га излечим од „пролива". Публици се несме веровати половина од онога што каже. У присуству једног младог лекара, код мене на стажу, прегледано је дете. На кожи туберкулиди, горња половина десног плућа тешко болесна и у њему каверна, а лево плуће такође оболело само лакше. Направљена је туберкулинска проба, и оцу је речено да дође сутра код мене у Државну Болницу да нрегледамо плућа на рентген. Испоставило се још да је млади колега школски друг несрећног оца. Сутра дан рентген је потврдио дословце моју дијагнозу. Детиња плућа су сликана. Оцу је показана слика, и огворено речено право тешко стање детета, и саветовано да га одмах носи у Тополшицу. Отац је био тронут до суза мојим радом, млади колега одушевљен енергичном помоћу и идеализмом лекарског позива, па и ја сам био задовољан. Две недеље после тога затекао сам једног јутра, на дечијем оделењу Државне Болнице, соби коју ја водим, то исто дете. Мати га је донела једно вече пре тога. Дежурном лекару који је дете примио рекла је ово: „Да видите шта му је, бојим се само да нема нечега на плућима". Родитељи нису ни слутили да ће дете опет доћи мени. Звали су дру' ог лек ара који је посумњао на туберкулозу и послао дете на Дечије Оделење да се ствар испита. У место да носе дете у Тополшицу, они су тражили по сваку цену лаж и самообману, и преко другог лекара, донели дете тамо, одакле су и пошли. Колико трагичне ироније и људског ништавила у незнању, непросвећености родитеља! Трећа група тешкоћа потиче од самог практичног лекара, и то двоструко. _Он сам није довољно посвећен у болести одојчета. Наука о дечијим болестима је мла-

да. Оно што се на факултету учило брзо се заборави. Наш практични лекар окружен „крупнијим послом" одраслима, свршава и ситнији посао „децу", па узгред и најситнији „одојчад". Ми му не пружамо курсеве, семинаре, предавања којим би освежили његово знање о болестима одојчета и детета. Он је усамљен у раду, и зато се код нашег света створила заблуда да одојче могу да лече само специјалисти. Велики део одојчади из материјалних и техничких разлога пролази и пролазиће увек кроз руке практичних лекара. А они се, на жалост често, врло тешко сналазе код туберкулозе одојчета у почетном стадиуму. Онда је баш моменат или да га сами лече, или да га упуте специјалисти. Доцније, кад је болест јасна, доцкан је, и лекар специјалиста може врло мало да учини. Упетљан у своје стручне муке, практичан лекар укочен је у раду неверицом публике у туберкулозу одојчета. Он, који зависи од публике, стрепи да јој каже нешто непријатно; а публика ће га напустити чим постави дијагнозу туберкулозе код детета. То је сигурно и он то добро зна. Нигде у медицини људска саможивост није толико изражена као у питању туберкулозе. Одрасли туберкулозни, продали би и дали би све само да се излече. То су најпослушнији болесници, слепи верници. А за туберкулозно одојче ништа није урађено. Чак му се и не верује да може бити болесно. А кад се оно јадниче разболи, околина тражи прво утеху за себе. ШТА СЕ МОЖЕ УРАДИТИ У БОРБИ ПРОТИВ ТУБЕРКУЛОЗЕ ОДОЈЧЕТА? Појединац и лекар, општина и држава, морају заједнички да сарађују на том великом пољу. Мајку треба просветити и научити је како да штити своје одојче и дете од туберкулозе. Оца треба уразумити да није довољно створити дете, па после кашљати и пљувати преко и поред њега. Родбини и околини треба забранити да иде код мале деце кад кашљу. Тај посао просвећивања треба да почне из малена, у кући, у школи, у гимназији. Мајку, сестре посетиље, учитеље, треба наоружати општим знањем о туберкулози, а практичног лекара стручним знањем. Они треба да осете, у своме позиву просвећивања, да је социјална брига за ближњег прва ствар чак и у медицинским питањима. Држава и општина морају имати болнице, санаторијуме, склоништа за туберкулозне болеснике, децу и одрасле. Треба донети закон о заштити одојчета и малог детета од туберкулозе по коме би се туберкулоза морада пријављивати као и