Opštinske novine

Влада Мвлеиковић, публициста Станбено питање улази у нову фазу

Станбени проблем у Београду понова долази на дневни ред. Овога пута не у форми кризе недостатка станова, већ у форми скупоће закупних цена и незадовољства сопственика. Појава сасвим разумљива за Београд о којој ће надлежни ускоро морати повести озбиљно рачуна, јер она претставља један општи социјални проблем у који морају интервенисати и држава и општина као што је случај у свима другим земљама. И Немачка и Француска и Аустрија и Чехословачка, као и друге земље, обраћале су велику пажњу решавању станбеног питања. У буџетима су назначаване прилично велике суме за изградњу станова, фаворизирано је стварање нарочитих акционарских друштава и задружних организација у којима је вршена мобилизација сретстава за грађење читавих насеља. Држава се пре свега старала да за своје чиновништво изгради станове и тиме растерети добар део кућа, а исто тако старале су се и општине и то првенствено о својим службеницима и сиромашним слојевима, који не могу да поднесу високу закупнину. Затим су и држава и општина интервенисале у правцу обезбеђења што повољнијег хипотекарног и грађевинског кредита. Негде су општине куповале циглане да би могле снабдевати своје грађане циглом по најнижој цени. У Француској је такозваним Лушеровим законом предвиђена изградња 260.000 станова. Али како тај број једва покрива потребу самог Париза, то је Париска општина одлучила да искористи садању повољну ситуацију на новчаном тржишту и подигне још око 200.000 станова. У ту сврху Париска општина ће закључити један већи зајам који ће, заједно са земљиштем на којем намерава да подигне станове, уступити једном приватном акционарском друштву. По уговору ово би се друштво обавезало да у одређеном року изгради предвиђене станове, са којима ће руководити, вршити интересну и амортизациону службу зајма за време од 55 година. После тога рока и земљиште и станови по-

нова прелазе у својину општине. Према томе, ни један део трошкова изградње и одржавања станова неће пасти на општински буџет, а станбено питање, као велики социјални проблем који је после рата за Париску општину стално на дневном реду, биће добрим делом решено. С правом можемо рећи да у послератном изграђивању Београда није била примењена ни једна од ових мера, сем што се држава постарала да за један део свога чиновништва изгради станове. Није створено ниједно акционарско друштво, које би се бавило изградњом комплекса станова; Општина је нешго мало подигла, али то у првом реду за своје чиновништво; кредит, и грађевински и хипотекарни, стално је био релативно скуп. Нарочито је био скуп грађевински кредит. Све интервенције у области овог питања биле су минималне и остале скоро без утицаја на његово брзо и правилно решење. Једноставно решавање станбеног питања препуштено је времену. Сганбени проблем у Београду после рата решаван је приватном иницијативом. Како га је она решила видимо из опште слике данашњег Београда. Али унапред треба подвући да приватна иницијатива није решила станбени проблем Београда нити у будуће може претстављати неки одлучнији фактор у овом погледу. Како је она решила први период овог питања -— недостатак станова види се по огромној деконцентрисаности Београда, по несистематском изграђивању, по изградњи периферијских насеља, која данас на телу Београда претстављају живу рану итд. Приватна иницијатива у послератном изграђивању кућа у Београду имала је један једини циљ: ренту. Пред рентом је отпало све остало: и хигијена и естетика и најосновнији захтеви грађевинске технике па, најзад, и морал. Јер да је било иоле морала и социјалног осећаја зар би се могло догодити да безброј београдских кућевласника подиже у