Opštinske novine

3

ОПШТИНСКЕ НОВИНЕ

Стр. 427

мање повољни него у осталим земљама, где је смртност одојчади мања. Уверени смо, да сказаљка здравља, коју бисмо желели још употребити, а коју зовемо дужина живота много не би променила слику, коју смо до сада стекли о здрављу појединих делова нашега становништва. Ипак бисмо је навели, ако би ном стајали на расположењу потребни подаци. Но свакако мислимо, да је из изложеног постало прилично јасно, да здравље код нас не заостаје у сваком погледу од здравља западних народа, да имамо чак извесна преимућства, но са друге стране и то да би требало још много што шта поправити, а да је нарочито Војводини и Хрватској здравствена заштита најпотребнија. Прелазимо сада на други део наших излагања, на здравствену заштиту, која се састоји из превентивних — обично их зовемо хигијенске —• и терапеутичних установа. Што се тиче организације хигијенске службе она је у главном позната. Имамо две централне хигијенске установе; то је Централни хигијенски завод у Београду и Школу народног здравља у Загребу. У свакој бановини имамс по један хигијенски завод, који има своју територију подељену на мање пределе, у којима превентивну здравствену службу обављају Домови народног здравља. Њихово подручје опет је раздељено међу Здравствене станице, којих имамо 119, дакле просечно једна на три среза. Домова имамо 44, просечно дакле на 8 срезова један. Рад тих установа је познат, те се нећемо даље с њима бавити. Помињемо само укратко да је у тим установама прегледан годишње огроман број лица. Тако је на пр. у школским поликлиникама 1931 године прегледано 290.000 деце, у амбулаторијама за сузбијање трахоме 52.000, у амбулантама за кожне и венеричне болести 117,000, у антитуберкулозним диспанзерима 82.000, у диспанзерима одојчади и мале деце 50.000, да уопште не помињемо стотине хиљада бактериолошких прегледа. Што се тиче б олница и лекара у нашој земљи имамо прилику навести неке мање познате, а врло важне чињенице. У земљи имамо 172 болнице од тога свега 24 приватних. Све приватне болнице су мање, просечно отпада на једну 83 кревета, у државним и самоуправним болницама просечно има 141 кревет. Овом приликом свакако треба истаћи врло скроман део, којим приватна иницијатива учествује у нашим терапеутичним установама а у понеким скоро никако. У Зетској и Вардарској бановини приватних болница уопште нема, а од свих 24 има их 9 у дравској бановини. У целој држави имамо 23.763 болесничких кревета, дакле 1.7 кревета на 1000 становника, у модерним земљама тај је број већи од 5 само за опште болнице, а код нас испод

1.7 за све укупно. Један кревет долази дакле на 586 становника. Најгоре стоје редом: Врбаска (2250), Вардарска (1395), и Зетска бановина (1104). Највише болесничких кревета им-а Дравска бановина, где долази један кревет на 300 становника. Постоји дакле велика неједнакост у томе, колико болесничких кревета стоји извесном становништву на расположењу. Свакако при процени тога треба водити рачуна о чињеници, у каквој мери народ тражи болницу, зато ће можда бити занимљиво и то, колика је та потражња у разним бановинама. Док је у Дравској бановини 1930 године од сваке хиљаде становника њих 47 тражило помоћ у болницама, било је то у Савској скоро за пола мање (25), а у Врбаској још много мање; само 7 од хиљаду становника користило се је болничком негом. Иза Врбаске бановине долази Вардарска са 9, Зетска са 13, Приморска са 17, и Моравска са 18. Пошто се у западним земљама у болницама лечи годишње изнад 50 болесника на сваку хиљаду становника, то би горњи бројеви испали врло повољни, да су они одсев правог морбидитета, а не само израз тога, да прво народ болницу не тражи, а друго да болничког акомодитета и немамо! Исто примећујемо при погледу на лекарску службу. У држави имамо нешто преко четири и по хиљада лекара, што значи, да један лекар долази на 3065 становника. У западним земљама долази један лекар на нешто изнад хиљаду становника. Према томе код нас не постоји потреба, да се говори о хиперпродукцији лекара. Нарочито то не би смело бити кад знамо, да у Врбаској бановини један лекар долази на 10.841, у Моравској на 6054, у Вардарској на 5.692 становника. Нема дакле основе за примедбе сувише великог броја лекара. Све на чему треба радити јесте, да се народ што пре обрати лекару а то ће бити могуће једино, ако се лекар селу приближи много више но што је сада случај. С лекарима најбоље је снабдевена нарочито Дунавска, а затим Савска и Дравска бановина. Што се осталог здравственог особља тиче — да уопште не говоримо о потреби здравствено заштитних сестара нудиља примећујемо крајњу оскудицу у броју бабица. Тако у Врбаској бановини на једну бабицу долази око 1000 рођења годишње, у Моравској и Вардарској још је много горе. У Дравској бановини на једну бабицу долази око 50 рођења што се може сматрати као нормалан просечан број, јер би требало да бабици од прилике сваку недељу долази по једна породиља. Ако то узмемо као норму, онда бисмо у нашој држави требали око 9000 бабица, дакле четири пута више но што их имамо сада. Поред тог-а потребно је радити на томе, да се лекари у већој мери баве акушерством, но што је до сада случај.