Opštinske novine

ОПШТИНСКЕНОВИНЕ

Стр. 413

Наше гимназије и иначе су постале фабрике неспособног за живот интелектуалног пролетаријата, те се не морамо бојати да ли ће бити довољно кандидата за ове школе. У н>:их би требало примати само добре ђаке са свршених IV разреда гимназије и одличним владањем. Они би се издржавали о трошку општине, бановине или државе и то у интернатима. Школовање би имало да траје 3 године. Висока комунална академија имала би четворогодишње школовање. Те би Академије имале ранг факултета. Пало нам је у очи да је општа заблуда о школским квалификацијама као неопходном услову за пријем једног кандидата у општинску службу била захватила чак и многа удружења самих општинских службеника. Тако, једни су у својим резолуцијама тражили положену матуру за пријем у општинску чиновничку службу а други су одлазили толико далеко да су захтевали факултет као „кондицио сине ква нон". Трећи су били просто конфузни, тражећи или правни факултет или 15 година подофицирске службе у жандармерији, рачунајући да су те две квалификације равне! Међутим, све је то огромна заблуда. Општинска комунална служба нема никакве везе са средњошколским образовањем, па природно ни са факултетовд, сем нешто са јуристичким. Комунална наука и администрација израдиле су се данас као засебна доктрина строго социјална, да се без стручне комунално-административне школе не да ни замислити успешно вршење општинске службе! У Кенској општини на пр. од 892 општинских сталних службеника 75% њих имају средњу школу комуналну а 25% вишу академију. Без тих су школа још само дваестак затечених старих чиновника. Док се те комуналне школе и комуналне академије не установе, квалификације би за админстративног општинског службеника требале да буду: 1) Најмање шест, односно четири разреда гимназије. 2) Пријемни испит приликом ступања у службу са претходном шестомесечном практичном вежбом. 3) Доцније (у служби) испит за вишег општинског чиновника. 4) Службена стална продуктивност (јер један чиновник може да буде и квалификован и да сјајно полаже испите, па ипак да ништа не ради и ништа не даје). 5) Апсолутна исправност у служби. II Изједначење општинских службеника са државним чиновницима истога ранга. Овим изједначењем да се даду и сва' права општинским чиновницима, која уживају државни чиновници као повластице на жељезничкој вожњи, бањском лечењу и т. д. У погледу права општински чиновници не треба да се ни у чем разликују од респектив-

них државних чиновника. Ранија подређеност и третирање општинских службеника као другокласних органа има да потпуно отпадне, јер је то схватање застарело, бирократско и недржавничко. Данас све више ишчезава онај предратни тип општинског деловође, благајника, рачуновође и др. у гуњу и опанцима, одрастао у сеоској механи, једва полуписмен, кога је први политички ветар убацио у општину да би га други, супротан политички ветар, избацио на ледину! Потребе новог живота траже и у јачим и груписаним сеоским општинама, а камо ли у варошким — стручно школованог општинског деловођу, благајника, администратора. Тип је патријархалног деловође у ишчезавању, и у колико га више нестаје у толико се више осећа потреба за изградњом једног савременог стручног типа комунално-административног чиновника. III Да сваки општински чиновник има права на одмор од 25—40 дана у години. IV Да сваки млађи општински службеник после две године беепрекорне елужбе има права да тражи да се упути на стручно школовање у комуналним школама или академијама, о чему има да решава један сваке треће године изабран комитет општинских чиновника и одборника. V Да се општински службеници могу организовати на синдикалној бази. VI Најшире социјално осигурање општинских службеника у погледу болести, неспособности, (тренутног или трајног инвалидитета) старости, као и њихових породица у случају смрти осигураника. То социјално осигурање има да буде облигаторно. Новчани ефекти за исто имају се изнаћи из паритетних улога државе и општине са учешћем заинтересованих општинских службеника. Општински чиновник је необезбеђен и то како онај у најзабаченијој општини планине Таре, тако и онај у лепом Загорју и богатој варошици Баната и Срема. Велеградски комунални чиновник исто тако. Посматран као јавни функционер он није обезбеђен ни у колико; његова породица ништа више. Са изузетком десетак највећих градских општина —• свуда у целој земљи општински службеник нема регулисаног права на пензију. Једна половина градских општина — које су у Савезу градова — уписала је своје службенике у уред за осигурање радника; друга то није стигла ни до данас да уради; тако и оно осигурање, које уред пружа неквалификованим раденицима не постоји ни за 50% муниципалних чиновника! Што се пак тиче уредског осигурања — највећи број наших градова изјаснио се отворено противу њега, а у корист самосталних градских фондова и сталешких организација својих службеника. Отуда је и дошло да су неколико градских управа завеле праксу да за своје чиновнике место