Opštinske novine

Стр. 414

ОПШТИНСКЕНОВИНЕ

Уреду плаћају сталешким удружењима по половину квоте за осигурање. Другу половину квоте за осигурање плаћају сами општински службеници. Питање пензионог осигурања како за самог чиновника, службеника, л ако и за његову породицу мора се унифицирано решити за целу државу од сеоског деловође и писара до високог функционера велеградских општина. Право на пензију — то је човечанско право сваког јавног радника. А да ли ће се то право зајамчити муниципалним, властитим фондовима самих општина или уплаћивањем потребних квота код самих удружења општинских службеника и његових фондова, то је детаљ, о коме у овом чланку нећемо дискутовати. Као и у многим! другим питањима ми се и ту треба да користимо искуством других народа, далеко старијих и искуснијих по муниципалном животу од нас . . . 8) Да се године службе проведене у општинској служби имају аутоматски признавати у пуном износу при прелазу у државну службу, као и у обрнутом случају. 9) Да се сви општински службеници, сем чаеника, одборника и виших функционера, униформишу. 10) Регулисање војног равга за време рата и мобилног стања, како би се V будуће избегли они незгодни појави: да служитељ подофицир буде старешина вишем општинском чиновнику — редову! 11) Питање величине принадлежности и плата општинских службеника ни у ком се случају не може изједначити за све општине. Али се законом д1ора предвидети да плате општинских чиновника не смеју бити мање од плата државних чиновника одговарајућег ранга. И по природи и по деликатности и обиму службе, општински чиновник мора бити боље награђен од државног чиновника. Ово правилно гледиште заступа и Савез градова, и у своме елаборату о питању регулисања плата општинских чиновника вели: „Како градови морају да врше поелове опште управних власти првог степена, безусловно је потребно да градски чиновници буду квалификовани као и чиновници код државних опште-управних власти. Ако су квалификације једнаке, захтева праведност да принадлежности градских чиновника не буду мање од принадлежности државних чиновника истих струка, како је то било оправдано предвиђено у пројекту од 1927 године. Према томе морали би у најмањем граду градски чиновници да имају барем толике принадлежности колике и државни чиновници на одговарајућим положајима. Ако се сада озакони начело да принадлежности градских службеника не смеју бити веће од принадлежности државних службеника, биће последица да ће градски чи-

новници у великом граду са 200 до 300 хиљада становника морати да имају једнаке принадлежности као и чиновници у најмањем граду са 2 до 3 хиљаде становника. Да је то немогуће, мораће да призна свако ко познаје ванредно компликовани комунални живот у већим /радовима. За водеће чиновнике и референте у већим градским управама није ни из далека довољна школска спрема са нешто праксе, као што је то редовно у државној служби, већ се од њих тражи много више знања, тражи се да се непрестано усавршавају и напредују и да уредно прате развитак комуналног живота у другим напредним државам^а, где се комуналној науци даје толика важност, да се за њу оснивају нарочите високе школе. Од градског чиновника тражи се не само вођење редовне управе по упутствима претпостављених, већ он мора да буде инвентиван, од њега се очекује иницијатива за самостално вођење већих задатака финансијске и остале комуналне политике, за велике техничке послове ,где је често потребан персонал са нарочитим већим квалитетима. Ако се уочи колико је компликован и пун тешких проблема економоски, социјални и културни живот у великим градовима и колико се интензивног стручног рада тражи за решавање тих проблема, јасно је да већи градови не могу да дођу до чиновништва које ће бити и способно и вољно да ваљано и успешно врши своје тешке дужности, ако не буде према свом раду и плаћено. Градскн чиновници, надаље, немају редовно споредних прихода од комисија, као државни чиновници. Због свега тога треба градовима, нарочито већим, омогућити да своје чиновнике нешто боље плаћају, и зато је потребно да се у новом закону усвоји принцпп изражен у члану 108 пројекта комисије Министарства од 1927 год., наиме да принадлежности сталннх градских службеника не могу бити мање од оних које уживају државни службеници одговарајућег положаја." То би у главним потезима били предлози за неопходне допуне које би се имале унети у првобитни пројекат Закона о градовима, јер би се тим корекцијам;а и допунама омогућио у највећој мери савремен, напредан и исправан рад општинских органа и општина. На крају да поновимо: Не може се имати добра општина без доброг административног апарата, а добар административни апарат је илузија док се питање осигурања општинских службеника не постави на социјално правичне основе. Ми се са овим гледиштем Савеза градова потпуно слажемо. Само би га —• када би нам просгор часописа дозвољавао —• још више потенцирали.