Opštinske novine

Проф. Богољуб Н. Јањић

претседник Друштва за уређење лредграђа Војводе Степе

Отварање нових гимназиЈа у Београду

Ово крупно питање, подизање зграда за нове гимназије у Београду, налази се већ поодавно пред Општинском управом. Већ годинама Министарство просвете бави се тим питањем и труди се да дође до једног рационалног решења. Годинама такође, поједина друштва за унапређење периферије Београда потстрекавају надлежне да то питање једном скину с дневног реда, решивши га повољно. И свуда се наилази на одобравање предлога о подизању нових гимназија по београдској периферији: директори и наставници постојећих гимназија покрећу то питање сваке го. дине код Министарства просвете; Министар ство просвете у више махова обраћало се Су ду, Општине града Београда с молбом да уступи или откупи потребно земљиште, обавезујући се истовремено да у свој буџет, буџет Министарства просвете, унесе кредите потребне за подизање зграда; Београдска општинска управа са своје стране донела је још средином прошле године принципијелно решење о уступу или откупу траженог земљишта; грађнство такође занима се тим питањем, можда и много више но надлежни, сазивајући чак и конференције, као ону код Цветкове механе пре кратког времена. Међутим, упркос свему и противно сваком очекивању, питање отварања нових гимназија у Београду не миче се с мест^; чак нема ни изгледа да ће се у догледном времену покренути с мртве тачке на којој се данас налази. Стога, сагласно одлуци управе Друштва за уређење предграђа Војводе Степе, покушаћу да потребу нових гимназија изложим најобјективније за орган Београда, за часопис „Београдске општинске новине", чинећи тиме апел на Суд и Одбор Општине града Београда, да у најкраћем року донесу своју одлуку. * Још пре рата почела се осећати потреба за подизањем нових средњих школа у Београду. Још тада се дешавало да су поједине београдске гимназије бивале препуњене, то јест да је у извесним одељењима број ученика премашао законом одређени максимум. Али тада ипак још није била наступила данашња пренатрпаност, и настава се могла још одржавати преко целог дана за све ученике.

После рата, међутим. услед наглог пораста становника у престоници, предратни број гимназија постао је сасвим недовољан, у толико пре што се у свим слојевима београдског грађанства манпфестовала све више тежња, да се нове генерације школују више но што је то било пре рата. Да би се тој тежњи изашло на сусрет, у Београду није поступљено рационално: нису отворене нове гимназије. Што се није тако поступило, ралзог је у једној штетној појави. Наиме, наш свет је бивао све више захваћен послератном филмском бујицом живота. Сваки је желео да се што пре обогати, да се што пре истакне, да се што пре дохвати високих положаја. Нико није имао времена за право студирање и за темељно припремање своје каријере. Требало је само што пре почети. И прилике су потврђивале такво мишљење. Ко је радио друкчије, остајао је запостављен, претекли су га они који су без оклевања заузели положаје за које нису чак ни спремни ни способни. Сасвим природно, школе су се престале сматрати изворима културе и напретка; на њих се почело гледати као на обичне фабрике за лиферовање потребних „квалификација." Није било важно како ће ко да сврши школу; главно је било да се некако добије неко сведочанство или Диплома. И Министарство просвете било је спутано у својим напорима под притиском таквог јавног мнења. За подизање и отварање нових гимназија у Београду није се никад имало пара. А како је ипак требало нешто учинити, настава је сведена на полудневну, те је на тај начин дуплиран број гимназија, пошто је удвостручен њин капацитет, ако се тако може рећи. Увођење полудневне наставе штетно је по ученике. Сви часови морали су бити груписани у једну половину дана, те поједини разреди имају по пет или шест часова узастопце. Не само што је то за многе ученике велики замор издржати шест часова непрекидно миран и пажљив у клупи, већ је и само калеидоскопско ређање шест разних предмета за једно пре или после подне по мишљењу многих научника рђаво и ретко штетно. Велики број наших ученика није уопште способан да по шест часова тако-рећи беспрекидно дисци-