Opštinske novine

5*

ОПШТИНСКЕ НОВИНЕ

Стр. 177

плинује своју пажњу. Тиме би се можда, бар у извесној мери, могло објаснити опадање дисциплине и приљежности код послератних ђака, што је свуда позитивно констатовано. Међутим, почев од претпрошле 1930/31 школске године, ни овај, помоћу полудневне наставе дуплирани број гимназија, није у стању да прими све београдске ученике, који се за школовање јављају. Наишла је нова бујица ђака, која је забринула директоре и професоре београдских гимназија, а преко њих и Министарство просвете. Тај нагли пораст у броју ученика наступио је отуда што су почеле пристизати генерације деце рођене после рата. Школске 1930/31 године, доспела су до гимназије деца рођена 1920 године. Није потребно завиривати ни у какве статистике, па да се уверимо у важност ове констатације: сви знамо Колики је био број рађања у току првих година после рата. И тај број расте из године у годину. Да би се та бујица ђака колико толико умањила, заведен је читав низ мера које отежавају школовање, ма да међу тим мерама, има и таквих које су дошле из чисто фискалних разлога. Обновљен је нижи течајни испит, мала матура, чије је укидање помогло многим ученицима да лакше доспеју у више разреде гимназија или у стручне школе. Исто тако обновљен је и пријемни испит за ступање у први разред гимназије, чиме је допуштена знатна селекција међу ученицима који долазе из основне школе; помоћу тога пријемног испита, скоро трећина деце, која се пријављује за гимназијско школовање, заустављена је на улазу у гимназију. Затим, изузев прва три разреда, у свим осталим разредима број слабих оцена потребан за понављање сведен је од три на две, тако да данас ученици од IV до VIII разреда понављају разред са две слабе оцене. С друге стране, олакшано је полагање приватних испита уКидањем великих такса. Најзад, уведена је и школарина. Пред почетак ове школске године, постојало је уверење да ће све те мере, а нарочито пријемни испит и школарина, смањити у знатној мери број ученика. Десило се пак обратно: број ученика повећао се. Због тога су београдски директори гимназија дошли скоро у безизлазну ситуацију: нису знали где да сместе уписани број ученика. У учионицама је буквално натрпано онолико клупа колико је могло у њих да стане, и све су те клупе попуњене, без обзира на ма какве законске максимуме броја ученика по одељењима. Употребљено је чак и „пресипање" ученика из једне гимназије у другу, без обзира на реоне, па чак и упућивање у реалку, противно вољи ђачких родитеља. Превелики број ученика по одељењима отежао је рад по свима београдским гимназијама. Успех у настави мора да трпи. Сваки који је радио у школи зна колико се успева у

разредима са по 60 ученика, а са просечно три часа иедељно. Нагомилавање ученика по одељењима опасно је и из хигијенских разлога. Има разреда где између катедре и првог реда клупа нема ни пола метра размака, тако да ученици, када излазе пред таблу или на одмор, просто прескачу преко клупа или преко катедре. У тако претрпаним учионицама ваздух је неиздржљив после једног одржаног часа, а треба издржати по пет, па и шест часова узастопце.... И у таквој атмосфери треба годинама, из дана у дан, учити, предавати, испитиваги, предати се науци! И за професоре као одрасле људе, то је врло тешко, скоро неиздржљиво, те изађу с часа исцрпени, скоро болесни. А како је тек за децу, и за ђаке нижих разреда! Да би се бар ваздуха имало, отварају се прозори и за време часа, чим зима попусти. Али онда кроз отворене прозоре допре великоварошка хука свих врста саобраћајних срестава, која заглуши сваку реч у разреду, те нити ђаци чују професора, нити професор ђаке. Охрабрени том лармом с поља и тако рећи наведени њоме, ђаци започињу угодне разговоре између себе, или несметано и нечујно суфлирају. Ово се све нарочито дешава у III мушкој гимназији у Београду, где близина пијаце „Цветног трга" изјутра просто онемогућује отварање прозора. С друге стране, Београд се врло много раширио после рата. Периферијска насеља данас су толико удаљена од центра вароши, од предратног дела Београда, где су груписане гимназије, да више од половине београдских ђака полази на право путовање кад одлази у школу. Многа од те деце сиромашног су стања, те нису у могућности да се користе каквим било саобраћајним сретствима. Она према томе морају да пешаче по читав сат док не стигну до своје школе. И лети је то тешко за децу, док је зими убиствено, у пуном смислу те речи. Треба само завирити у гимназијске каталоге, па се уверити да је права реткост дан када су сви ученици једног одељења присутни у школи. А колико су способна за прави, користан рад та прозебла, заморена деца, када после пуног сата пешачења по киши и снегу стигну у школу, о томе и да не говоримо. Школе, дакле, треба разбацати по целој вароши, поставити по средиштима периферијских насеља, приближити их ученицима, а не сконцентрисати у средини града. Схватајући ове разлоге, Министарство просвете започело је још 1925 године озбиљнију акцију у циљу рационалног решења овог питања. Г. Илија Маричић, тадањи начелник Оделења.за средњу наставу, специјално се занимао њиме и енергично радио на отварању двеју нових гимнаизја у Београду. Једна од њих требала је бити на Смедеревском а друга на Крагујевачком ђерму. Прва није отворена изгледа само због тога што се није могла наћи погодна зграда за ту сврху. Друга је била