Opštinske novine

Музичка хроника:

Рикард Шварц, профеоор Друштва „Станковић" Концертеа сезона у Београду

Музички живот једнога града као и народа, огледа се у два правца: у музичком стварању и у репродукцији музичких дела на јавним концертима. За интернационалну репрезентацију народа важније је музичко стварање, компоновање значајних дела |Са нарочитим националним карактеристикама, јер се по композиторима у првом реду просуђује и оцењује уметнички ранг некога народа у великој интернационалној заједници опште културе. Несумњиво је веће значење Бетховена, Вагнера, Шопена, Мусоргског, Дебисиа и Вердиа, као претставника културе њихових народа, од најсјајнијег низа музичара, чија слава брзо тамни и обично не траје дуже од једне генерације. Рад репродуктивног уметника, ма колико био важан и користан, наилази само на моментално признање еавременика, он у часу кад га доживљује у својој свести уметник и његови слушаоци, на концерту, док траје мађијско дејство музике. Иако репродуктивни уметник улази у историју музике тек као величина другога реда, као помоћник ствараоца и реализатор композиторових тонских визија, музичка хроника великих градова, па и Београда као наше првстонице и културног центра, има дужност да о његовом раду води најстрожије рачуна, да га оцењује и систематизира, јер само здрав и потпуно развијен концернтни живот, о коме одлучују и који воде најпозванији уметници одговарајућих моралних и уметничко-техничких квалификација, може да омогући и стварање музичких дела која стоје на уметничкој висини и одговарају духу епохе у којој су настала. Зар би имало смисла писати еимфоније у једној средини где не постоји симфонијски оркестар, или где такав оркестар постоји, али га не води диригент одговарајућих уметничких способности? Зар би имало (смисла писати квартете у једној средини где не постоји камермузичко удружење које може то дело да изведе? Између репродуктивних прилика неке средине и стварања музичара, који живе у тој средини, постоје снажне везе. Те везе су одлучујуће, о присности контакта између продуктивних и репродуктивних уметника, о међусобном поштовању и схватању, зависи брзина

и ступањ еволуције музичке средине и њено значење у музичкој интернационали. Сматрали смо за потребно да, пре прелаза на приказ последњих главних догађаја у Београдском музичком животу, нагласимо наше становиште у општим питањима и укажемо на неке везе, које код оцене значења појединих догађаја играју важну улогу. Наше је становиште: сваки поједини догађај у јавном музичком животу треба посматрати са општег гледишта музичке културе, оценити његово значење, као фактора у музичкој еволуцији наше средине, тражити органску везу међу појединим приредбама и побијати тенденције које иду за тим да Београдски концертни живот претворе у шарен калеидоскоп случајних и несистематских сусрета и познанстава са уметницима који су стицајем околности дошли у могућност да се појаве на концертном подијуму — или на оперској сцени. Тиме нећемо да кажемо да музички живот треба централистички организовати или позвати чак Министарство просвете да оно регулише питање јавних концерата. Уметнички живот, не само у музици, мора бити потпуно слободан. Слобода надметања на уметничком пољу је здрава појава и даје прилике увек новим снагама да се манифестују и дођу на површину. А без обнављања и нових погледа нема еволуције ни правог животног пулса, који чини уметност живом и привлачном. Ми тражимо у Београду одговорну и (свесну музичку критику и ауторитативност њеног мишљења. Та критика мора сама да стекне свој потпуни ауторитет тиме, што ће избегавати све личне моменте у колико - нису у вези са уметношћу. Ширина погледа, објективност, заступање општих уметничких интереса и пропагирање, у оквиру критике, нових идеја које се у делима појављују, спремање материјала за београдску музичку историју, присан контакт са ствараоцима и репродуктивним уметницима — то су идеали које мора критичар да поштује и према којима мора да се управља. Београдски музички живот изграђује се у свима правцима и прима интернационалне облике: готово сваке вечери, недељом и праз-