Opštinske novine

Стр. 346

БЕОГРАДСКЕ НОВИНЕ

нове. У зидовима беху импрегниране давно отсвиране арије. Тако се исто чују тонови прошлости из старих зидина нашега града. Многг су прошлости у нашем граду и једна је вечно необјашњена мистика историје то, да прошлости, на неки начин, живе у једном народу и онда кад су културз тих прошлости носили други народи. Ништа се у историји не губи. Унутрашњи живот Београда беше интензиван и онда кад је љегов привредни живот био далеко од ритма и од облика новога привредног времена. Чудан је био онај патријархални Београд, балкански Београд. Балкан разривају мрачне фаталности, али Балкан носи у својим крајњим дубинаиа духовне и моралне снаге и своје мистерије. Његове страсти могу бити тако силне да им елементи завиде, и на томе Балкану, где је чове« патио до немогућих перверзија ропства, у исто ћреме се до'де, испод његове тврде и рапаве коре, слагало оно што ће балканског човека

Претседник Културног одбора и већник града Београда, г. Душан С. Николајевић, гозори о значају културне делатности градске Библиоте®е и Музеја и о Бгограду снабдети способношћу и да схвати истину, да је Човек господар и морални законодавац васионе, и да то своје схватање претвори у једну страст од које се планине усправљају и мора таласају. Душа, недокучива душа Балкана! И, насупрот свима оним западњачким интелектуалцима који, заједно с Кајзерлингом, своде Балкан на једно „буре барута", ја бих овде рекао своје уверење: Ако поезија људска треба да се уздигне до истинског осећања трагедије људске, до једног осећања које ће с генијалном немилосрдношћу продирати у најтајније вирове човекових страсти, онда ће њу човечанству објавити само Балкан. Само Балкан, јер само Балкан крије у себи х!еројство које ће га, у то исто време к'ад буде давао трапедију човечанству, учинити победником, радосним победником лажне, женски лажне хуманости једне цивилизације која данас умире,

и лажног, женски лажног песимизма психичКи изопачених интелектуалних претставника те цивилизације која умире

Беше у старом Београду мешавине балканске. Туклг су се у његовим жилама крви старих балкансКих раса са крзима здравих, примитивних, словенских сељака. И патриархални Београд је имао свој живот и није мали број трагедија, појединаца и читавих даровитих али као проклетством несрећних породица, које су се одигравале у том Београду чија је буржоазија тада била углавном цинцарска. Не треба оспоравати овим македонским пгчалбарима, овзј старој дотрајалој, али и необично жилавој и необично несрећној раси и оно што је у њој позитивно и чиме је задужила наш град. За Цинцаре се, нарочцто у последње време, налази само негативна реч. То је неправедно. Насупрот нашем, иначе, великом научнику, Цвијићу, може се рећи да, тако звана, стара чаршија није била без једног тргозачког морала. Цинцарлн има један однос према новцу и Цинцарин је ретко зеленаш. Цинцарска честита кућа је, међутим, била за тадашње прилике врло културна. Вешти старинском вођењу трговинг, штедљиви кадикад до болести кад су они лично у питаљу, стари Цинцари беху више него широке руке кад је требало животу својих кућа давати богатије форме, а пород снабдевати једним образовањем. Синсви су дошли на свет уморни и са извесним јасно израженим дегенерацијама. Ако ич, по правилу, не достајаше велики и стваралачкч дух, они су били људи од којих је мозак њихове старе расе начинио интглектуалце своје врсте. Бгху интелектуалци, али и чулници и са нечим што јг њихово биће чинило нарочито инфантил ним. Васпитани на страни и у једном богатству, синови старих печалбара постајаху све неспособнији за борбу коју је прилив нпших сељака у трговини захтевао. Цинцарске трговачке куће су пропадале, а штета је за нашу белетристику и за културну историју Београда што тај период пропадаља старе чаршије и толиких породица није остао готово ни забележен. Међутим, култура, која је била негована у бољим цинцарским кућама, није остала без утицаја. И, маколико се данас викало на Цинцаре, мора се признати да њихов удео у изграђивању духа Београда није незнатан. Разуме се да је дух Бгограда превасходно словенски. Београд је варош сзоја. Има он нешто специфично свога, а то, што је његово, чини да је Београд жив и оригиналан. Да се истка душа Београда била је потребна слобода. Београд је био главни град мале, али слободне држиве. Сувереност једне државе, без обзира на вгличину државе, увек је једна тајанствена снага у формирању човека. Ранији, предратни и балкански Београд је живео своју пуну и слободну душу. Због тога је он привлачио толике људе,