Opštinske novine

754

Београдске општинске новине

Један идејни револуционар тек би после успеле Зсшере добио нов потстрек и ново оправдање за живот, да спроводи свој програм. Код дворског револуционара је друкче. Доласком на власт новог цара Александра, који, по мишљењу завереника, пружа пуно гаранције да ће подићи углед апсолутистичке в\асти, и учврстити династију Романова, животна мисија грофа Палена испушена је. Он нема више зашто да живи. Ако би остао у животу, не би био више херој, него каријериста. Нитков би надвладао патриоту. То није можда психолошко образложење његове смрти, али је логично и интелектуално. Г. Никола Поповић је, својим ванредним способнос.тима дискретног карикирања, рељефно и убедљиво приказао цара Павла, који кроз сумрак своје наказне душе схвата, у извесним светлим моментима, инстиктивно и потсвесно, све што се око њега догађа; унутрашњим очима пророчки назире будуће догађаје, али нема снаге да им се одупре. Он осећа да му гроф Пален ради о глави, али не може да га се ослободи. Без њега би био беспомоћан као дете. Поред све самовоље и окрутности цара Павла, гроф Пален влада над њим као неумољива судбина, као извршилац неке више логике догађаја. Од осталих глумаца треба нарочито истаћи г. Светислава Никачевића, који је ванредно одиграо гардисту Степана, који симболично претставља руски народ. Остали глумци играли су у главном коректно, али су њихове улоге биле подређене и у сенци, па се ни они нису могли истаћи. Издвајала се нешто својом снагом г-ђа Евка Микулић у улози Ане Остгрманове. * * * НА САНТИ ЛЕДА, од чешког писца Вилема Вернера, јесте болна трагикомедија савременог друштва. Сукоб између оца и деце није обично идејно размимоилажење, него сукоб између два морала, између патријархалног морала, који је поникао из сређеног живота, и садање моралне дезоријентације, која је последица социјалне беде. Отац професор једини има сталан положај и плату. Деца која су одлично завршила школу не могу осигурати егзистенцију: Син инжињер хемије остао је без посла, очајан што га отац издржава. Ћерка лекар ради у болници за бедан хонорар. Њих двоје, који су својим солидним васпитањем и способношћу за рад најближи оцу, непотребни су овом друштву. Боље се налазе двоје млађе деце без школе. Син футбалер стиче „славу" ногометом, о његовој „уметности" пишу новине; он добија службу са лепом платом. да би могао боље да „репрезентује" нацију. Ћерка дактилографкиња напушта писаћу машину, за којом треба напорно радити уз слабу плату, и преко двојице љубавника, као преко лествица, пење се до положаја филмске диве. У оваквој средини и старији син и ћерка бацају под ноге моралне скрупуле, као непотребан баласт, да би могли да живе. Син мења неколико партија, прела-

зећи. наравно, увек у ону која је на власти; повлачи и свог оца у „практичну" политику и натера га да оперише са две партиске легитимације. Али узалуд. За политичког ловца треба имати „талента". „Филмска дива" спасава свога брата, одличног инжењера, намештајући га у фабрику свога љубавника. Ћерка лекар удаје се за свог богатог колегу и „пријатеља" и отвара са њим ординацију за побачаје. Овако „срећан" завршетак боли оца. Он се сећа једног написа у новинама: Младеж, негде у Данској, играла је на леду. Наишла бура, отргла је ту санту и однела је заједно са играчима у правцу Голфске Струје. Очајни родитељи стоје на обали, а не могу помоћи. Санта се топи, а нигде брода да спасе децу... Ето тако, чини се старом професору, и његова се деца налазе на санти леда коју струја новог вре-

„На санти леда": Отац (г. Ф. Новаковић) и син (г. М. Величковић)

мена носи у беспуће. Нигде спаса. Очајни крици оца „505", „505" завршавају комад и свима комичним ситуацијама и духовито карикираним типовима дају трагичан тон. То је ужасна безнадежна перспектива данашњице. Сиже је узет из савременог чехословачког живота. Али је карактеристично да одговара и нашим приликама, као, свакако, и приликама у многим европским државама. Још један доказ колико је цивилизовани свет повезан између себе. Од послератног моралног расула и социјалне беде не може се ни један народ изоловати. Довољно би било само посрбити имена личности у комаду, па да драма буде верна слика нашег живота. Горка утеха што нисмо сами! Оцртан је рељефно тип старог професора Вацлзва Јунека. Типови његове деце су, јаче или слабије, скициранји, и сви укупно претстављају ново доба. Драма је технички врло добро конструисана. Стил жив и сликовит. Режија г. Раде Веснића добра. Глумци су схватили комад правилно и одиграли своје улоге успешно. Неки су дали чак ремек дела. Г. Фран Новаковић, у улози професора Јунека, доминирао је својом природном и искреном глумом