Opštinske novine

Културна хроника

449

крај Саборне цркве скупљала сва духовна елита Београда: Вук, Д. Давидовић, Тирол, Баталака и велики пропагатор српске књиге, слепи Црногорац Ђура Милутиновић, „писмоноситељ међу блажене памети господарима Светим Петром Петровићем, владиком Црногорским и вождом српским г. Карађорђем Петровићем", ког су у Београду звали „браца Ђура", „Чича Ђура". Он је по ваздан ходио по оним тад тако скромним улицама београд' ским, нудио трговцима нове књиге, кудећи их ако нису куповали; био нрви старалац београдске деце, будно пазио на њихово понашање, добре хвалио, а несташне кудио као прави „џамбабаси", дечји душепопечитељ. За овим материјалом долазиле су слике других великих личности тог доба: Кнегиње Љубице, једне од наших најистакнутијих жена у целом XIX веку, Јована Стерије Поповића, писца позоришног комада: „Београд некад и сад", Вука, Ђуре Милутиновића, Јована Илића, Симе Милутиновића-Сарајлије, познатог писца „Сербијанке", песника, историчара, драматичара, трговца, војника, писара, чувара баште, апелационог судије, пивара, учитеља бесмртног Владике Раде, човека најфантастичнијег живота и каријере, духа немирна и нестална, који се никад није могао излити у дефинитивну форму, за ког је Скерлић тако добро рекао, да је „један од најчуднијих, најзанимљивијих, најфантастичнијих типова у српској књижевности". Испод саме кнежеве слике налазила се слика која претставља место, хумку код цркве св. Марка, на коме је, уз прво велико славље српског Београда, 1830, у присуству кнежеву, кнежевића и других угледних личности, прочитан тај тако дуго жељени хатишериф, основ касније државне и народне слободе. Засебну целину, сконцентрисани око слике њиховог градитеља, познатог хаџи Неимара Живковића, сачињавале су слике, документи, првих јавних грађевина које се у то доба велике грађевинске делатности подижу по Београду освајајући старе и пробијајући нове улице, стварајући нове градске четврти у којима се постепено развио нов живот, нов дух на место оног старог оријенталног ком је било суђено да ишчезне. Завршни материјал престављао је портре Димитрија Давидовића уметнички рад ак. сликара Бете Вукановић —, познатог редактора и издавача „Сербских новина" кнежевог секретара, рођеног Земунца, који је пре сто година умро у Смедереву, где је и сахрањен и где му је и споменик подигнут. /// — Доба Кнеза Александра Карађорђевића Како се ово доба поклапа с великим догађајима не само у животу младе кнежевине Србије, већ скоро целог нашег народа, то је и Београд у том периоду добијао све већи значај. Ударају се основи не само правном поретку (доноси се грађански зак.), већ и одређују основи оне велике народне политике која

је ишла за ослобођењем и уједињењем свих јужних Словена. Книћанин и његови добровољци учествују у борбама у Војводини; Илија Гарашанин, један од највећих државника што их је дао XIX век, у свом чувеном „Начертанију", одређује смернице југословенске политике. На културном пољу оснива се Друштво српске словесности (међу оснивачима налазе се: Димитрије Тирол, Стерија, Димитрије Исајловић). Све то даје и самом Београду нови полет и замах. Фотографије свих ових личности које том ^ периоду, уз Кнеза Александра Карађорђеви-

ЈШТШ

Хаџи неимар Никола Живковић — скица ак. сликара В. Станојевића ћа, дају основни правац и значај, биле су сконцентрисане око Кнежева портрета (рад ак. сл.1 Б. Стефановића), као и све слике Београд из тога доба. IV - 1867 Због једног сукоба на старој чесми у Добрачиној улици дошло је до у историји добро познатог бомбардовања Београда. Енергично држање Србије, кнежево залагање помогли су да "]е коначно дошло до тога да је овај већ стварно српски град то постао у пуном смислу. 1867, 6 априла ире подне, последњи турски паша, Али Риза паша, на све14