Opštinske novine

Духовни живот Београда пре 30 година (Усиомене г. Симе Пандуровића из времена „Посмртних почастн") Београд је, почетком овога века, имао једну од највиднијих политичких, културних и националних мисија у српском народу и на словенскоме Југу. Прва десетина овога века обележена је преображавањем наше политичке оријентације и књижевности, која је увек израз и барометар општих стремљења и расположења. Београдски Радио је, у циклусу предавања о нашим добрим књигама, изразио жељу да г. Сима Пандуровић, шеф Културнога отсека Београдске општине, одржи једно предавање о својој првој књизи „Посмртне почасти", које су по појавиле 1908, пре тридесет година, и које су забележене као један интересантан датум у нашој књижевности, Г. Пандуровић је, у облику својих успомена и исповести бацио мало интересанте светлости на то доба и на духовни живот тадашњега Београда. Ове успомене су тим значајније што је г. Пандуровић и својим радом и својим животом везан за Београд, осећа непосредно и интимно сва његова духовна струјања, његове лепоте, и уме једним уметничким, префињеним начином да их изрази.

Мислим да, на сваки начин, о једној књизи као таквој треба да говоре други, а не ње:н аутор. Био сам, дакле, мало изненађен љубазним позивом да одржим предавање о Посмртним Почастима. Ипак, сетио сам: се: предавање, то ће свакако рећи нешто успомена о времену пре тридесет и више година, — да не кажем нешто исповести које су данас, у доба одомаћене неискрености и хипокризије, толико несавремене, да их почињемо по мало и желети. А Посмртне Почасти нису ништа друго до књижица исповести. Како да кажем? — У свима стварима, па и уметности, људи једне генерације имају своја убеђења, своју веру, своја осећања, и свој став према животу и његовим питањима. Тада, на почетку овога века, ми смо веровали — и томе схватању остали верни — да је уметност, нарочито поезија, у суштини својој врста исповести. једино као таква, као израз и слика најинтнимнијега унутрашњег врења и осећања, она може бити интересантна. Из тога разлога, као део истинитог, духовног живота, она претставља неку вредност, прво за нас, па онда и за друге. Ми нисмо сумњали да је права поезија увек субјективна, лична, индивидуалистичка; али смо били далеко и од помисли да би јој то био какав недостатак, уверени да то иде у прилог њене опште и трајне вредности. Били смо, међутим, без сујете да дајемо прогласе, манифесте, књижевну теорију и програме. Сваки програм је управо уоквиравање, ограничавање поетске инспирације, и то а приори. Амисмо желели да она!буде слободна: од баналности, подражавања, социјалних и мо-

УРЕДНИШТВО ралних предрасуда, духовнога ропства и свију облика хипокризије. Ја вам, наравно, говорим о врло давном времену и наравима, и не мислим само на Посмртне Почасти. Треба се сетити Ракићеве песме „Са три свирача у црноме плашту", или његовога „Долапа"; па „Лакеја" и песме „Војводино стара, зар ти немаш стида?" од Вељка Петровића; и неких „Тренутака" Данице Марковић и Дисових „Оргија" или „Наших дана". Да, била је то поезија са изразитом нотом незадовољства, песимизма, револта, која над духовним животом личности није признавала никакве прописе, традиције, интересе, законе. Шта се могло? — Та поезија је уносила мало изненађења међу читаоце, забуне у критичаре. Навикли да људе и дела разврставају, етикетирају, ови су нову поезију тога времена називали егоцентричном, антисоцијалном, ненародном, декадентском. Са данашњега гледишта тадашњи критичари су били савременији од песника; али за нас су они, још пре толико година, изгледали наивни и застарели. Њихово класифицирање се није могло одржати, јер се српској поезији на почетку овога века најмање могло приговорити да је неаутентична и неоригинална. Кад сам се, као младић од двадесет година, познао са Јованом Скерлићем, који је у нашем јавном ! и књижевном животу вршио тако поштену, значајну и благотворну акцију, он ме је, узимајући да штампа песму „У пролазу јуче..." запитао, као изненађен, можда сумњајући: — Откуда код вас овакав стих: „Прошла си тихо с господином оним?"