Opštinske novine

6*

Духовни живот Београда пре 30 година

515

Мислим да сам слегао раменима и да му нисам знао одговорити. Али кад се у „Књижевној Недељи", 1904, појавила песмица „Сенке", сећам се да ме је мој професор, иначе познати и уважени философ г. д-р Бранислав Петронијевић запитао нред Народним Позориштем: — Где ви налазите такве мотиве? — Гледајући у себе, рекао сам. Ми смо доиста имали навику да Гледамо у себе, за шта данас већ нико нема ни воље ни времена. Можда је тај поетски егоцентризам тога времена ипак био бољи од данашњега друштвеног хелиоцентризма. Понављам да говорим о времену које је давно прошло. За наше осећање, укус, оријентацију, мотиви су у животу, а у лирици пре свега, били важнији, интересантнији од идеологије, поступака, речи. Рећи ће се да су они и одвише људски. То је можда каква амбиција^ жена, какав изглед стварности, пролазно осећање... Можда; али ти мотиви опредељују нашу идеологију, став према друштву, поступке у личном и колективном животу, наш „ШеНапзсћаип^". А затим, шта би нас могло интересовати више од онога што је људско? Ако на изглед ситни мотиви опредељују људе у њиховоме начелноме ставу, прави човек је у њима, а не у том ставу. Поезија је велика откровитељска интимнога живота, и то је њено реално, велико, драгоцено преимућство. Посмртне Почасти су младићска књига спиритуализоване еротике. Потичући из осећања према личности којој су и посвећене, оне су, у ствари, искидани дневник душевних стања у напорима за духовну и моралну оријентацију свога аутора. Штампане су појединачно у тадашњим београдским књижевним листовима између 1903 и 1908 године: у „Српском Књижевном Гласнику", „Новој Искри", „Књижевној Недељи", „Делу". Међутим, први пут су, као збирка, објављене у мостарској Малој Библиотеци, 1908. Једнога дана, у староме београдском ресторану „Коларац", г. Риста Кисић, уредник те библиотеке, замолио ме је просто да их може штампати, и ја сам му то одобрио, усмено, без икаквих нарочитих услова иначе. Односи су тада били патријархалнији, али срдачнији. Кад су се појавиле, Посмртне Почасти су пропраћене рефератима, критикама, контроверзама у многим српским и хрватским листовима. У „Летопису Матице Српске" писао је о њима Милан Савић, у „Хрватској Смотри" Матош, у „Срп. Ккиж. Гласнику" Скерлић. Критичари се нису слагали у суду о њима. Пишући опширно под насловом „Једна књижевна зараза", Скерлић је за њих имао и искреног признања и врло оштрих речи. Он је на првом месту осуђиво песимизам ових песама, налазећи да је он неприродан код младих људи. Чудновато је како сам се са овим

нашим заслужним човеком и научником слагао у осећању, а разилазио у закључцима. Ја сам и онда осећао да песимизам младих људи није неприродан, кад постоји; а данас сам свестан да је он код младих много природнији, из простога разлога што млади људи живот јаче осећају а слабије искоришћују од старих. Наводећи стихове из песме „Светковина", критичар примећује да је то „крајња тачка до које се стигло у трци за оригиналношћу и ретким сензацијама." Он признаје да је утисак од Посмртних Почасти врло снажан, али болестан и да је то „прелаз из неврастеније у невропатију, са литераЈуре на клинику." Ја знам само то да је песма „Светковина" постала у једном веома тешком душевном стању и да је израз неке неодређене, неодољиве тежње да се из овога света уклонимо, али не у какав надчулни, несхватљиви и имагинарни; и зато сам је првобитно и мислио назвати „Трећи Свет". И с других страна су се чули гласови да је модерна поезија тога времена, као песимистичка, штетна за животни елан нашега народа, пред којим стоје велики национални задаци. Ја сам и ту другога мишљења; и кад год је реч о томе, мени пада на ум да је Француска после реалиста доживела Седан, а после својих декадената реванш у великоме рату; и да је наш народ, после својих „декадената", осветио Косово и дошао до победе и уједињења. Нажалост, то још не доказује да имамо разлога да свој песимизам заменимо оптимизмом. Истина осећања не вара. Она је, да тако кажем, наговештај судбине, предестинације, неизменљивости. Није дакле чудно ако је српска и хрватска поезија тога времена тежила спиритуализацији света и сЈвари супротно данашњој механизацији духа и односа. Вероватно да је стога била помало и видовита. Углавном, гледајући свет кроз осећање,'ми смо неговали једну спиритуалистичку поезију, јер нас је, пре свега, интересовала вредност живота и његов смисао. А без спиритуализације природе, односа и космоса, немогуће је налазити ту вредност и тај смисао. Ако смо долазили до искуства да они нису врло високи, то је стога што област осећања нисмо напуштали за мистику или утопију. Што се тиче Посмртних Почасти, оне су, и ако их је критика огласила за одвећ егоцентричне и декадентне, наилазиле на одјек и љубав код младих генерација, и то више ван Србије него у њој. Један хрватски критичар је писао после рата да су Посмртне Почасти биле „омиљена, џепна књижица једне предратне генерације". Кажу да су хрватскоме песнику Франу Галовићу, који је погинуо у светском рату, нашли мртвом само пушку, један број метака и ту књижицу стихова. „Мртви пламенови" су инстирисали Диса за његову песму „Плаве мисли", и нашега зајед-