Opštinske novine

516

Београдс ке впштинске новине

ничког друга, рано преминулога писца неколико финих песама, Милана Симића, за н>егове строфе: У металном сандуку, у свили, Мраморна, светла, под покровом плавим, Међ својтом која стражари и цвили, Ко сном да спава анђеоским правим, Лежи на столу, сред собе, у сенци; На покров свилни набацано цвеће: Сањало бајно претрпали венци; Ту душа моја и анђео слеће. Пре неколико година, на платформи беохрадског трамваја број 2, поздравио ме је и ословио један човек пристојно одевен. Изгледао је мало весео. „Ви ме не познајете; али не мари", рекао ми је. Признао сам, извинио се, и замолио га да ми каже име. Он никако није хтео, тврдећи да то „није важно". Али је говорио: — Ви не знате да је цела генерација била заражена вашим стиховима. Ја их и сада знам. Мислио је на Посмртне Почасти и почео доиста, и сасвим тачно рецитовати, после толико година, неке строфе и стихове. Видео сам да говори истину, и поново га запитао за име. Он је преко тога прелазио: — То није важно. Свратићемо да попијемо нешто. Хоћете ли? Било ми је неугодно да га одбијем. Ушли емо у једну кафану близу „Славије", попили чашу-две; он је и даље говорио о тој поезији. Растали смо се, јер сам ја журио; али нисам успео да сазнам ко је. То су свакако ситне епизоде. Ја их наводим само стога што ми се чини да оне ипак нешто доказују. Поезија која полази од срца — иде срцима, што би рекао наш стари Јанко Веселиновић, — без обзира на мотив, мисао, намеру или концепцију. Али, у колико се тиче израза и форме, у толико више. Имајући љубави за оно о чему смо певали — па била то младост, жена, природа, отаџбина — ми смо, чини ми се сасвим логично, уносили у свој књижевни поступак врло много скрупула и пажње, свеени да поштовање једне ствари или једног осећања захтева коректну, адекватну, уметнички беспрекорну форму. Прво у погледу језика. Били смо за све слободе, изузевши тако зване „поетске слободе." У нашим стиховима није било оних многобројних елизија_, онога насиља над речима, оних тако честих и неприродних реченичних конструкција, и неологизама, само зато да би се добио неки ритам и одређени број слогова у стиху, што се раније сматрало за некакво освештано право песника. Али смо, по нагону, тражили нове, неупотребљене речи за исказивање но-

вих осећања која се дотле у српској поезији нису јављала. И према томе нове могућности ритма и стиха, који се ослобођавао традиционалних стопа, једноставности, монотоније. Волели смо слик који је израженој мисли давао сјаја. Одбацивали смо га међутим, ако није потпуно чист, правилан, и ако није звучао у дур — или мол — тоновима, према респективном расположењу. Димитрије Митриновић, који је имао ретко осећање за језик и његове преливе, одушевљавао се стиховима из „Покајања": Са религијом своје младости, Под суровом тегобом свог живота, Ја ћу ти доћи, владарко моје радости... Или онима из песме „У изнуреном осећању једном": Али све прође, простије но када Лист ових бреза, у дубоку јесен, За неколико тренутака пада И бива жут, и труо, и однесен. Имали смо, дакле, амбицију да српску лирику уздигнемо на ниво европских схватања, и одбацивали смо благонаклону готовост да будемо цењени блажим мерилима и оправдавани историјскиМ и културним околностима. 'Осећали смо да нам матерњи, српски језик, најлепши и најизрађенији од словенских језика, даје све могућности израза, облика и ефеката. Имали смо, међутим, по нешто да кажемо, јер смо живели духовним животом. Ракић је изражавао само наше опште уверење када је писао, у достојанственој резигнираности, о нашем поколењу: нико неће знати да некад бесмо први, премда мали, колену своме да смо, као мати, нов живот с новим осећањем дали. Дужан сам још једно објашњење. Некима су Посмртне Почасти изгледале мутне и неразумљиве са чисто интелектуалистичког гледишта; а други су их примали као своје са гледишта осећања. Постоји ли у истини то неслагање разума и срца? Ми смо врло високо ценили разум, не допуштајући му само ингеренцију у стварима срца. И обрнуто. Јер су они само два инструмента наше оријентације у теоријској и практичној области живота. Зато постоји логика разума, подигнута на основи става идентитета, и логика осећања на основноме ставу правде. Ми смо говорили јасним, једним или другим језиком. Ако се данас ни један не разуме, ми не можемо за то бити одговорни. То је крај.