Opštinske novine

Смрт Милана Ракића

Последњега дана месеца јуна умро је у једном загребачком санаториуму, по иовратку из Париза, где је покушао наћи лека својој тешкој болести, песник Милан Ракић. Н>егово тело, пренето у Београд, где се родио, сахрањено је 4 јула на београдском гробљу, испраћено од војске и великога броја претставника књижевнога, научног и интелектуалног Београда. Као личност и као песник, Ракић је уживао неподељене симпатије. Син старога српскога министра и одличнога преводиоца Иго-

Милан Ракић

ових Јадника, Хајнеових Идеја, Дреперовога Умног развпћа Европе и многих других књижевних и научних дела, песник је у кући свога оца, Мите Ракића, имао све услове за духовно развијање и једно отмено, лепо васпитање. Свршио је правни факултет београдске Велике Школе и парискога универзитета. Вративши се у отаџбину, ступио је у службу Министарства спољних послова, у коме је остао до краја живота, као секретар, затим конзул у Приштини, која је тада била у саставу турске царевине, најзад као дипломатски претставник и министар на страни у Штокхолму, Софији, Риму. У архивама нашега Министарства, у песниковој кући и посмртној заоставштини наћи ће се свакако доста докумената о његовом озбиљном и савесном вршењу дужности, и за-

је везан за најинтересантнији, најбурнији и најкритичнији период нашег државног живота: предисторију балканских ратова, саме те ратове, светски рат, и петнаест првих година политичкога сналажења Југославије. Али ће име Милана Ракића остати трајно цењено у српском народу не по његовоме раду у државној служби, његовоме моралноме и достојанственоме ставу у животу, и несумњиво племенитом, човечном односу према другим људима, већ по његовоме књижевном делу које истина није обимно, али је добром половином одабране, антологијске вредности. Почео је објављивати своје песме у „Српском књижевном гласнику" 1902, под псеудонимом 2, Оне су одмах примећене и с радошћу читане, јер су у нову српску поезију која се тада јављала уносиле нове мотиве, озбиљнији и дубљи поглед на свет и живот, један тон непосредности, проживљености и искуства, и, што је главно, једну прецизност и израђеност облика, строфе, стиха и слика, која је за нашу поезију тога времена била још нова, и која би се и данас могла пожелити. Ракићевих песама нема много — једва шездесет. Али, као и његови љубимци из француске поезије, Де Вињи, Бодлер, Хередиа, он је квалитет претпостављао квантитету, и оправдано сматрао да је поезија најинтимнији и најпречишћенији део личности, и да само као таква има услова за трајност, уважење и одјек у другим срцима. Зато се ниједна озбиљна антологија српске поезије не може замислити без његових песама Мисао, Долап, Једној покојници, Жеља, Наслеђе, На Газиместану, Вечити путник, без његове Љубавне, Очајне и Опроштајне песме. Проводећи већи део свога живота ван отаџбине, он је осећао извесну болну носталгију, и није искључено да је то један од разлога што је тако мало писао. Та носталгија се осећа у његовим строфама доцнијега времена. У песмама његове младости назире се тако често пејсаж Београда: Дорћол, Топчидер, Савска обала, београдска тврђава са Калемегданом, и пролећни, јесењи и зимски штимунзи Београда. Поред Војислава Илића, Ракић је најтипичнији песник Београда, и један од најбољих које смо до сад имали. Умро је у својој шездесет другој години, без ламентација, са филозофском резигнираношћу и стојицизмом којим је преливена и његова поезија. Искрено ожаљен, спуштен је да лежи у родној груди коју је дубоко волео, и како је речито изражавао у своме Вечитом путнику: ...А у српској души никада не спава жеља да се лежи сред рођене груде.