Opštinske novine

520

Београдске општинске новине

Кнеза Михајла бори против усташа; неустрашиве Драге Станојловице, која из масе Коларчеве тражи иакит своје сестре, Коларчеве жене, кунући на суду тако да је М. Ђ. Милићевић, изасланик задужбине, „ни жив ни мртав од чуда и страха," дрхћући потписао протокол и безобзирце из суда побегао... (стр. 310); Београд из кога, кад људи путују у бању, носе собом цео инвентар и путују као некад руске спахије на својим тарантасима, Београд XIX века ког је писац заМиса оживео и сачувао од заборава, њега и његове људе. Количина сећања свакако је проузроковала да ред којим иде писац у својпм успоменама није ни кронолошки, а није ни по некој унутрашњој вези догађаја. Он следи капрису сећања, случајним асимилацијама идеја, спољашним узроцима, за које се веже сад једно, а сад друго сећање. То је један мпнус — строго узевши —, јер се теже памти оно што је писац забележио, али одговара нарави ствари. И живот који се описује био је такав. Све у њему почиње, прекида се и опет наставља. Ипак, кад бисмо покушали провести извесну групацију по садржају, онда бисмо добили следеће групе: 1) сећања повезана за кнеза Михајла, у која спада цео низ чланака 2) сећања у којима се одређује карактер других главних личности тог доба (46, 55, 62, 322) 3) сећања претежно личног карактера и значаја 4) сећање биографског карактера, нарочито чланак посвећен Ђорђу Вајферту. Ова доста упадљива несистематичност грађе дала би се уклонити на тај начин, да се за ново издање Записа изради индекс. То би без сумње вредност ове књиге, као извора за документацију, знатно повећало. Грађа која се односи на стари Београд, узето у ужем смислу, разбацана је по свим чланцима, у целот књизи. Ипак главна количина података, који су од нарочитог значаја за реконструисање слике некадашњег Београда, налази се у чланцима на стр.: 38, 148, 433, 437. Иначе, идући редом изложеног материјала, истиче се неколико момената: на стр. 122 опис смрти краља Милана; на стр. 152 опис славе цркве светог Марка, који свакако спада међу најбоље описе старог београдског друштва. Овде је дана слика једног града који је још у пуном локалном колориту, далеко од савремене „интернационализације". Опис је импресиван. Сећа нас на описе славе светог Дениса, заштитника Париза, како су изнети у старим причама и легендама о Пзризу, или како смо још пластичније гледали ово велико народно париско весеље на недавном дубоко уметничком филму „Царица". На стр. 123, 156, 165, 286 налазе се и подаци аутобиографског карактера, на основу којих се може пратити дипломатска каријера пишчева. Такав положај у друштву је ван сумње много допринео његовом познавању људи и до г ађаја.

Марљив у својим забелешкама, аутор Записаг. није заборавио ни списак прилагача за прву Београдску болницу (365), резултате лутрије; намењене у корист болнице, која је, руковођена кнезом Михајлом и Кнегињом Јулијом, дала милион педесет и девет гроша и тридесет пара, или 1.667 дуката (367), а није заборавио ни „бухарицу", чувени црногорски прашак против бува, поклон кнеза Николе државном саветнику Ђорђу-Ђоши Миловановићу. Живот великих градова је ванредно сложен. Тешко је замислити једно тако идеално стање кад је све јасно и кад се све види обичним људским оком, као у неком кристалу. „Записи" старог Београђанина Косте Н. Христића улазе у литературу Београда као грађа у којој се нижу факти из необично интересантне прошлости Београда, оне прошлости која би нам без овакових књига и записа била много неразумљивпја'и неприступачнија. Иако факти изнети у Христићевој књизи нису међусобно везани неком нарочитом идејном споном, иако не иду кронолошким редом, они су од несумњивог значаја и вредности. За овим ће се успоменама увек посизати, кад будемо хтели знати нешто интимније о Београду, о људима који га претстављају у XIX веку почињући од најскромнијих његових грађана, скромних градских забава, па идући до највећих личности: кнежева, краљева и њихових великодостојника, великих политичара као и најотменијих друштвених забава и разонода. Као дело са изразито мемоарним карактером, Христићеви Записи су наставак оне литературе о Београду коју су започели Сретен Л. Поповић и М. Б. Милићевић. У ствари се од ова два старија писца може према Христићу повући права линија. Чак има и извесних стилских и наративних сличности. По форми и начину писања слични, сва три ова писца, сваки за своје време, своје прилике и своје доба, фикспрали су по један период, односно поједине исечке, нама миле и драге, с оном дубоком љубави према Београду, која је једна заслуга више и једна спона више и реципрочно међу писцима и међу писцима и њиховим читаоцима. * * * Од три књиге које су досад награђене на годишњим конкурсима Београдске општине „Рга^теп^а {га^оесНае БеШ" Мирка Голубовића је прво по реду. Живот јури. Данашњи Београд је као бели лабуд: град с великим кућама, бескрајно дугим, чисто асфалтираним улицама, дивним парковима. Где да нађемо трагове рата?! Је ли се овде уопште ратовало?! На ово питање — и са обала плавог Дунава, тамо са некад страшног Дунавског кеја, и са у зеленило обраслих ада Дунава и Саве, стрмих београд'ких улица, што се као у неком полету сручују у стару Јалију, — мртви као да подижу главе, рањени исто тако, и одговарају: „Зар тако смете питати?!" Јест, истина је, баш за-