Opštinske novine

7

Кроз новију литературу о Београду

521

то јер тако не бисмо никад смели питати, дела као што је дело Мирка Голубовића нису само значаја као прилог новијој литератури о Београду, већ имају и једну другу дубоку и неоцењиву вредност. Свест о нужности рата на неослобођеном Балкану, у предратној Србији, била је јаснија него игде. Та само неколико корака ван Београда била је наша земља, али туђа држава. Али, ако је свест о рату била јасна на овом територију, било је где и да се мисли о миру, чију је ндилу, како је изгледало, могао уживати цео други пространи свет. Но дошло је време кад је дошао рат не само за Београд, већ и за тај „пространи свет", време свеопште борбе, борбе милиона с једне и с друге стране! Дебели томови, волуминозне књиге које причају о тим ратовнма, сачињавају саме по себи читаве библиотеке. Ту долази на првом месту она велика грађа о ратовима у којој се сналазе само прави стручњаци, која је за њих и писана. У књижевност је светски рат ушао најпре као протест. (Ремарк: „На западу ништа ново".) Београд, ког је рат тако рекући сравнио са земљом, растерао његово становништво, који није залуд добио највише ратно одликовање, везао је своје име за та дела на безброј страница. Међу првим делима о Београду у светском рату појавила се код нас књига „Агонија Београда у светском рату", Београд 1932 г., издање живих бранилаца Београда. После „Агоније Београда" дошла је књига Мирка Голубовића „Рга§шеп1;а 1га§ое<31ае БеШ", која је, уз књигу Немца Макса Венера „Фирхтенихтстурм", остала засад главни књижевни прилог борби под Београдом и за Београд. Ништа на свету није могло наелектрисати васколику нашу предратну омладину до те мере, у једном великом колективном замаху, као вест о борбама под Београдом. Школа, књпге, школске клупе, то је све овој омладини изгледало као бескрајно сићушна мизерија према овоме. „Вихор" што га је некад уздизао Владимир Черина захватио их је све, и, да су могли, сви би дошли овамо да бране београдске зидине, као што су и дошли сви они који су могли. То је био занос сличан заносу омладине из 48 године прошлог века. Кога није хтела војска, ишао је у комите. Голобради, сви деца, петнаест, шеснајест година, разапињали су се ови млади ратници, мрштили, само да би изгледали старији. Чувени Сремски добровољачки одред, полубатаљон, петсто војника, био је такав. Заповедали су им чувени Воја Танкосић, Кезић, Кирхнер. Место где су се борили: Ада Циганлија, Дунавски кеј, улице београдске. Од петстотина остало их је најпре сто, онда све мање и мање, док није преостала једна мала шачица која је на се преузела да као аманет чува успомену на оне који су тако оано отишли у Царство вечних снова. У књизи „Фрагмента трагедие бели" ти

млади јунаци добили су свој колективни споменик, јер је ова књига врло књижеван, дубоко дирљив, историјски веран исечак борбе под Београдом 1915, како је видео, доживео и преживео један од тих младих јунака из Сремског добровољачког одреда, написана обзиром на колективну психологију свих учесника. У средишту радње су они трагични дани 1915 год., кад је, прелазећи велике реке, сучелице Београда стао фелдмаршал Макензен са својим дивизијама. Књига је сва засићена догађајима, који се смењују један за другим вртоглавом брзином. Радња почиње на Ади Циганлији. Војници се одмарају, шале, док се једног дана кроз ровове, као авет која носи смрт и страх од смрти, не пронесе глас да се непријатељ приближује. Тад сва та безбрижна младост, међу којима се налази и глазни јунак дела, први пут инстинктивно задрхће. Главни јунак, редов четник Сремског одреда, Мирослав Голубовић, рођен б јуна 1898, још не осећа страха, али осећа одговорност која се сваком ратнику намеће у оваквим опасним часовима. Шале, типичне београдске шале, које нађу пут и начин да развеселе људе и онда кад то изгледа немогуће, ипак не престају. Једна млекарица, сељанка, коју је бомба завила у облак прашине, излазећи из тог чуда жива и здрава, само се стресе, нешто грдно опсује, али продужује пут завршавајући псовку речима: „ух, што ме уплаши!..." Војници су премештани у Град. У очекивању даљих наредаба шале се настављају. Са добијеном двомесечном платом од 60 динара отпочиње игра: „шмендефер, конген, ајнц, фарбуле, мунте"... Но други чин драме је већ ту. Окреће се страница судбине. Започиње борба која је за овај одред нашла свој дефинитивни облик на Дунавском кеју. Артилерија урла, обасипа младе јунаке. Симпатични кувар Срђан, познат и из „Агоније Београда", долеће сав задуван и усплахирен: граната му ударила усред кухиње, избацила велики казан у ком се кувао пасуљ и тако уништила војничку вечеру... Оно најгоре дошло је једне ноћи с клокотањем непријатељских митраљеза са Дунава, ондакад је Макензен покренуо своје плаве војнике да пређу широки басен ове наше гигантске реке. За Сремски добровољачки одред пада наредба: „Прва и Друга чета трчећим кораком, правац Дунавски кеј"... Младићи лете. На крају улице цара Душана очекује их други батаљон седмог пука. Овај батаљон остаје као заштитница, а они иду напред, пошто им је прочитана наредба с којом се Команда с њима опрашта, као с онима који су већ избрисани из спискова живих. Што је затим наступило, то је оно што је дало право да се ова књига назове „Фрагмента трагедие бели", трагедија рата. У крвавом и љутом боју од тристочетрдесет четника остало је само сто. Гину највише млађи, који још нису успели да уђу у ратну вештину.