Opštinske novine

34

Београдске општинске новине

Детету нисмо ништа хтели казати док сасвим не одрасте или док нешто не дознамо о Татјани или његовом оцу. Бојали смо се како би то на дете могло деловати, а осим тога и ја и мој муж волели смо га толико да смо то признање из године у годину одлагали. Из Цариграда пут нас је најпре довео у Бугарску, где смо се склонили код неких бугарских сељака, који су према нама и Саши били ванредно добри. Тек много каснијз успело нам је да пређем^о у Србију, и напослетку да дођемо у Београд. Како знате, живели смо од наше мале трговине. Кад је прошле године умро мој муж, ја сам са Сашом остала сасвим сама. Сад више немам никога на свету осим њега, па ипак ја сам се решила да му, кад сврши пети разред, кажем целу истину... То је била чудновата историја Марије Фјодоровне. ГТородица Јовановић била је дубоко дирнута. Честиту Марију Фјодоровну волели су од тог дана још више, нарочито Бисенија која је сад проводила све слободно врзме с мајком и с Маријом Фјодоровном, поред Сашиног болесничког кревета. Дечак је полако оздрављао. Крајем месеца јуна почео је устајати и на краће време с Бисенијом излазити у башту. Кад му је било сасвим добро, он и Марија Фјодоровна настанили су се у инжењеровој кућици у башти, у којој је, како смо споменули, становао још само инжењеров помоћник, студент технике Шчербачов, који је уз то био запослен у Граду на рестаурацији. ГЛАВА VIII Пријатељство Иако су и Саша 1 и Бисенија били у оном добу кад се од интереса према спољашњем свету прелази интересу према унутрашњем, личном животу, — између дечака и девојчице развило сз врло срдачно другарство и пријајатељство. Наравно да је ту велику улогу одиграла Сашина болест, тајанствена прича о Сашином рођењу која је окупирала фантазију девојчице, а исто тако и оно потпуно поверење које су дечаку указивали Бисенијини родитељи. Заиста, већ за време болести Саша је стекао поверење читаве породице Јовановић. Његово до крајности уљудно и пуно младићске и братске пажње понашање, што га је сваки дан и у свакој прилици показивао према БV сенији, то је поверење у великој мери повећавало. Како је била болешљива, госпођа Нила ретко је излазила; инжењер Јовановић био Је у последње време ванредно запослен, а исто тако дека и бака. Тако је некако само од себе дошло да је Саша Бисенију скоро увек и свуда пратио. Заједно су полазили у школу, заједно су се отуд враћали, заједно су ишли у шетњу и

заједно учили своје лекције, а кад свега тога није било, заједно су седели на тераси мале кућице и слушали приче Марије Фјодоровне о дворцу и имању на ком је она одрасла, о старом храбром грофу, о Татјани и о животу у малом украјинском селу у ком је Марија Фјодоровна живела пошто се удала. Често су долазиле и Бисенијине пријатељице као и Сашини другови, али то није дирало у дечакове и девојчицине односе. Чисто као да су се бојали да каква неопрезна реч њихових другова што не поврзди у њиховом пријатељству, они су се пред другима држали далеко повученије, суздржаније. Пошто је школска година била завршена, породица Јовановић прешла је, као и сваке године, из вароши у своју дивну вилу на Бановом Брду. С одласком пожурили су и зато што су се госпођа Нила и Марија Фјодоровна договориле да се пре тога Саши ништа не говори о тајни његова рођења. Бојали су се реакције, па су сматрали да је боље осетљивом дечаку дати могућности да што мирније преброди прву душевну кризу, која се морала предвидети, али су већ том приликом и инжењер и његова госпођа позвали и Сашу и Марију Фјодоровну да им дођу на неколико дана у госте. То је нарочито важило за Сашу, јер су сви много рачунали на Бисенију и на њено другарство које ће јој помоћи да дечака душевно охрабри и да му не дозволи да евентуално падне у какво депресивно душевно стање. Вест да ће их Саша посетити на Брду веома је обрадовала Бисенију и она је унапред рачунала шта ће му све тамо показати: и дивну, романтичну топчидерску црквицу, коју је она као и њена мама толико волела, место где се у Кошутњаку пре толико година одиграло трагично убиство кнеза Михајла, дворац кнеза Милоша и његову цркву у Топчидеру, и све остало што се у лепом топчидерском парку може видети. Нарочито се радовала што ће му моћи показати родитељску вилу, која је, и по положају на ком се налазила, и по свом изгледу, била нешто изванредно. Личила је на неког лабуда, који је спустио крила и зауставио се на највишем београдском врху, да би отуд уздигнуте главе што боље сагледао целу лепу бзоградску околину. С великих и бројних тераса виле видело се на све стране. И према Чукарици и Калемегдану, према Дедињу, Авали и Топчидеру, према савској и дунавској низини... Сунчеви заласци и изласци били су толико лепи да су напросто изазивали занос. Пред вилом је била башта пуна мирисног цвећа, и дивног дрвећа, на ком су се у то доба године већ видели богати и дивни плодови. За дечака је била припремљена соба на највишем спрату виле, „кули", како јз тај део називан због тога што је био знатно ужи од