Opštinske novine

Взјзр Симеон Роксанди^

135

ло човека који није стајао пред тим делом озарен и потпуно савладан том лепотом. А зашто? Само зато што је уметник до крајњих гр-аница својих људских могућности настојао да лепоту природе, најлепши егземплар те лепоте, пренесе у камен. Не би управо ни било потребно да теоришемо о стварима које су тако јасне и познате сваком образованом човеку. Али кад човек погледа дела савремене уметности, тек онда види колико је потребно о тим стварима говорити, тј,, упозорити уметника на потребу да проучавају природу, да је студирају и воле, јер од ње не може бити ништа лепше и ништа савршеније. — Ето, ја сам вајар и верујем да сам понешто у животу и створио што ће да ме преживи. И данас, у овим годинама непоколебљиво верујем да сам у читавом свом доста дугом уметничком раду успевао само зато што сам посматрао и волео природу. А сигуран сам да сам и своје око извежбао да види. Па ако ја као уметник са толикогодлшњим искуствима, ни уз најбољу вољу, не могу у некој модернистичкој слици да осетим шта је уметник с њом хтео да каже, шта га је ин-

Г. Симеон Роксандић у свом атељеу.

спирисало, како ће то да осети просечни интелигенат, који иначе уметничком делу прилази најдобронамерније? Ја овде остављам сасвим по страни оне теорије о тзв. „социјалној уметности", намењеној најширим народним слојевима, а која им се обраћа на један заиста сасвим неприступачан начин. То остављам зато што уметност не може бити ни социјална ни несоцијална, него само уметност, чиста и узвишена пред којом ће с истим поштовањем стајати модерни индустријалац, као и његов радник... — Уметност је сама по себи вечна лепота и за њу треба имати љубави и поштовања. Сами уметници би морали бити свештеници тог култа. А кад одем на неку савремену изложбу, ја с ње одлазим управо депримиран, као да сам изишао из неке таме у којој су највише светиње извргнуте руглу. Нису то зановетања и теорисања неког старог професора, него искрени осећаји уметника. Знам за случај једнога веома културног човека, који је неко време био и наш министар просвете, а који је баш као такав уметницима пре отварања изложбе рекао „у четири ока" то исто што вам ја говорим. Али, прекинимо разговоре о томе; познате су то ствари, а по мом мишљењу савремена ликовна уметност је више продукат недоученог заната, него модернистичких теорија... С Роксандићем сам био неколико дана у сталном контакту док ми је пружао податке о свом животу и о свом делу. Највише ме је импресионирало што се он ни једном речи није жалио на свој тешки животни удес, а кад сам га последњи дан о том отворено питао, он је одговорио лаконски, смешећи се: — А шта имам да се жалим! Онај ко се једном посвети уметности, мора бити и на то спреман. Звонимир Кулунџић