Opštinske novine
360
Београдске општинске новине
„Каква је то лопта, другови?" Један од ших је ухватио лопту и пришао нашој групи. „Зар не видиш. То је футбал!" Ми смо се зачуђено погледали. „Футбал?! А шта је то?" Дечаци прснуше у смех. „Па ово овде, ова лопта!" Ипак су нам објаснили шта су и сами знали. Тек сада смо дознали да је ово друга лопта која је донесена у Београд. Ми са Дорћола о томе нисмо имали ни појма. Брат једног од ових дечака, који је студирао у Швајцарској, донео је ову футбалску лопту. Он је дошао на ферије и донео је собом футбал, лопту, која је дотле била врло мало позната код нас. Ето, тако сам првипут видео футбалску лопту. Било је то почетком овога века и ја сам био мали шврћа. Наши старији другови, студенти, који су студирали у Швајцарској, отпочели су ускоро да играју ову чудну игру, а ми, дечаци, стајали смо иза голова и задивљено посматрали како они вешто баратају с надувеном кожом. Једва смо чекали да се заврши распуст, јер су се онда студенти враћали на студије, остављали нам лопту и ми смо могли до изнемоглости да се играмо. Врло брзо смо научили како се игра футбал и ускоро је на многим пољанама одјекивао потмули звук футбалске лопте. Ја не памтим да је нека игра тако брзо одушевила омладину као футбал. Врло брзо основана је футбалска секција у клубу „Српски мач", а нешто доцније основан је и прави футбалски клуб „Соко". Овај клуб имао је игралиште на терену Бара Венеција. Показало се, међутим, да ово игралиште није најподесније, јер је сваке јесени, сваког пролећа, Сава плавила игралиште. Због тога се „Соко" инсталирао на терену у Кошутњаку. Тамо смо се сви скупљали и играли футбала до изнемоглости. И данас се још сећам прве веће утакмице у Београду. -Био је то сусрет између „Сокола"
Једна група предратних футбалера, снимљена на игралишту „Велике Србије"
■ | Репрезентација Београда 1913 у Араду. С лева на десно: 1) Јосиф Фурјановић (В. Србија); 2) Едуард Мифек (В.С.); 3) Божа Тодоровић (Б.С.К.); 4) Влада Крстић (В.С.); 5) Венца Петровицки (В.С.); 6) Јоца Викторовић (Соко); 7) Алојз Махек (В.С.); 8) Душко Милошевић (Б.С.К.); 9) Петар Радојковић (В.С.); 10) Милан Стефановић; 11) Данило Стојановић (седи В. С.) и крагујевачке „Шумадије" и то, чини ми се, 1906 године. Када је објављено да ће се утакмица одиграти, вест се великом брзином пронела кроз град. Само се о томе говорило. Ја сам једва чекао дан када ће се утакмица одиграти. Света је било прилично. Наравно, заједно са својим друговима, ја сам ушао бесплатно. Као и сада, најмањи навијачи измишљали су хиљаде ствари да би прошли неопажени поред контролора. Када су се футбалери појавили на игралишту, са свију страна одјекивао је жубор гласова. Неколико дама, које су дошле са својим мужевима, огорчено су устале са својих места и брзим кораком пошле ка излазу. Чуо сам како је једна говорила узбуђеним гласом својој друтарици: „Како их није срамота! Саблажњују поштени свет. Нисам ни сањала да се овај футбал игра у гаћама!" Многи од гледалаца првипут су присуствовали једној футбалској утакмици и због тога су са свих страна одјекивали разни коментари. Међутим, што се игра више развијала и публика се све више загрејавала. Навијачки поклици чули су се све чешће. „Не држи га за гаћице, свињо једна!" „Тако је", алал ти вера!" „Лупи ту мешину, шта чекаш!" Тако се завршила ова прва утакмица, која је међу присутним стекла прве навијаче футбалске игре. Године су лагано пролазиле и футбал је постајао све популарнији. Утакмице, истина, нису биле честе. Пролазило је и по неколико месеци док би се одиграла каква већа, боља утакмица. Тек 1911 године унесене су извесне промене у овом спорту. Те године Београђани