Opštinske novine

470

Бео градске општинске новине

Једна од две монументалне групе назване „Играли се коњи врани'\ постављене пред улазом у Народну скупштину у Београду слободно као птицз, они у лето 1904 године кренуше у Рим. Росандићев је живот, како смо то видели, до тада текао лепо, глатко, без икаквих потреса и без икаквих нарочитих борби. Као клесар-каменорезац, дакле као занатлија, он је увек имао доста посла и добру плату; дакле, материјално је био обезбеђен, — а и тај н»егов корак — одлазак у Рим у његовом животу означава цео преокрет. То је шегов први формални корак у уметнички свет, а то уједно значи и почетак бескрајних борби скопчаних са безброј искушења и материјалних страдаша. По доласку у Рим они су се жедно бацили на разгледавање безбројних музеја, галерија, цркава, форума и улица — који су сви препуни непрегледних скулпторских, сликарских и архитектонских дела и ремекдела из барока, ренесансе и најдаље антике. Њихова инстинктивна жеђ за уметношћу у додиру с делима највећих мајстора свих епоха стално је расла, а могла би и у недоглед, да се они нису тргнули осетивши да им се материјална средства ближе исцрпљењу. Како су обојица — и Росандић и Ферарони — хтели по сваку цену да остану и дал>е у Риму, почеше да траже, по безбројним римским скулпторским радионицама, скулпторско-репродук-

тивни посао у камену, надајући се да ће га брзо наћи, јер су обојица у томе били веома вешти. Међутим, ствари нису ишле тако глатко како су то они замишљали у свом младалачком полету. После двадесетак дана безуспешног тражења посла, они увидеше да је потребно донети неку другу одлуку. Одлучише да оду у Фиренцу. Али и ту су им први дани били испуњени истим послом као и у Риму. Фиренца је варош потпуно друкчијег карактера и друкчијих лепота од Рима. Она изазива нове и друкчије импресије. И они жедно почеше да ходочасте по многим рзнесансним и етрурским музејима и црквама, у којима се налазе најлепша и најчувенија дела ране и високе Ренесансе. Проводили су читаве дане у непрегледном музеју Палацо дељи Уфичи, у музејима Палацо Пити и Палацо Векио. Али и то је брзо престало. Почеше да траже запослење... и не нађоше га. Онда се Ферарони сети неког свог пријатеља скулптора који је живео у Равени и они кренуше тамо, у један од најдивнијих градова на Апенинском полуострву, који се нарочито одликује читавим низом дела византиске уметности. Међутим:, ни у Равени^ иако су ту „имали веза'", не нађоше никакву зараду. Разгледаше град и све његове знаменитости и кренуше у Венецију, у намери да одатле оду у Берлин. Надали су се да ће у Немачкој лакше наћи посла, јер су живели у уверењу да је тамо већа потражња за репродуктивно-сколпторским радним снагама, него у Италији, која је већ била претрпана. Али у Венецији их је послужила срећа и ту се убрзо запослише. У то време је била актуелна ствар реконструкција Лођете од чувеног архитекте Сансовиноа и Библиотеке Светог Марка, које су биле делимично порушене и уништене пригодом рушења кампанила цркве Светог Марка год. 1902. Ту су нашли запослење на декоративно-скулпторским деловима архитектуре. У Венецији Росандић остаје две и по године и кроз све то време похађа једну приватну уметничку школу. Последњих осам месеци свог боравка у Венецији, Росандић ради у једном туђем атељеу и ту израђује самостално бисте Папе Лава X и Папе Пија XIV, које су обратиле на себе пажњу тадањег уметничког света Венеције. Поред тога је израдио и десетак мањих статуета разних светаца, који се и сада још налазе на једном од многих олтара у венецијанској цркви Светога Антона Падованског. Али сви ти радови не носе још име Томе Росандића. Док је тако радио по радионицама и туђим атељеима под туђим именом, у краткил размацима слободног времена — понајвише недељом —, израдио је и свој први самостални рад, један мушки торсо с јако наглашеним анатомским елементима, који шаље на велику Светску изложбу у Милану 1906 г. То прво