Otadžbina

38

В Е Р Т Е Р

зван •— бирам оружје и први пуцам ! Вежем га за дуд.... имам права, позват сам па напуиим топ..., наравно ја бирам оружје!.... и....» он лупл дланом по води и звизну. Катанић се на то тако громогласно засмоја, да се сви окретоше. Али он се тресијаше и све гласније се смејаше. Шмурну се и под воду, али више његове главе избијаше велики клобукови Кад се исправи, обриса длановима очи и слатко се см.ејући рече поручнику: — Но, тај за цело не би ласно пр^шао ! Томе бисте ви показали с ким хоће да се дуелише. — - Па онда на ново прсну у смех и испрекидано настави : — Наравно, ви сте позвани ... изаберете топ.... ха, ха, ха !.... па њега за дуд ! ха. ха ха !.... Сиромах, ни парчета од њега не би остало ! Ха, ха, ха ! Поручника не само да не увредп овај смех него и сам се стаде смејати, Најзад се опет намршти : — Е, али сад је све прошло ! Ја сам још чекао до осам сахата писмен позив, као што је то ред. Али он не позва. Ту поручник слеже раменима. — А то је ред ? рече Катанић с притворним и глупим интересом — Наравно да је ред ! То тражи и моја ОФицирска част. Катанић чистозбуњено слеже раменима. Кошутић је докопао ову прилику да прича о некаквим «америкапским" дуелима, где се чини ми се противник поји растопљеним оловом, гута пилуле од дпнампта. и на све се то још равнодушно смеши и најпре чачка зубе Јанко пак налазио је се у тако жалосном стању. да није знао куд да се окрене. Страшно осећање стида и понижења, које се не да изгладпти никаквим тактом ни хероизмохм. Питао је сам себе: који га је ђаво носио да улази унутра, кад је видео нијане људе ? После