Otadžbina

676

ПРИВРЕДА У СРВИЈИ

Свињче је најгдавнији извозни иредмет што га наше еточарстко даје, и Србија*се може похвалити добрим сојем једино у ове животиње, познатим „шумадијским сојем." Овај се сој одликује кратком њушком, клемпавим ушима, сниским ногама, подугачким телом, правим леђима и питомошћу; бршкљИво пак однегован достиже круиноћу културних сојева свињских. Осем тога што је овај сој издржљив у променама климским, он се одликује и јаком гојазношћу. С тога, ма да досга споро расте и да му крмача праси ретко преко шест прасади, овај се сој шири све вигае и иотискује остале лошије сојеве : чопори свиња саставЉени данас било у Јасеници или Лепеници, било у Млави, Пеку или Ресави, било у Колубари или Мачви не показују приметних разлика. Тежина одраслога свињчета креће се" испод 200 кгр. Шумадискоме је соју средиште у водопађи Јасеиице. Са изузетком високих, планинских и каменитих предела свињче се више мање гаји свЈ -да по Србији, али му се главно и најаче распрострањење находи у појасу храстова дрвета. Највише и пајбољих свиња има у Шумадији, Посавини, Млави, Пеку и Ресави; тамо се најразумније и гаје, а најмање их је у ужичкоме, пиротском и врањском округу. Свиње се троше веома много у самој земљи. Нема готово куће у Србији која би била без свињске зимнице: суха меса, масти и сланине. Печено је прасе нарочито преко зиме најслађа посластица код нас. Извоз свиња из Србије преставља већу вредност од извоза све ос/гале стоке, укупно узете : за време од 1881 до 1886, износио је годишње, просеком, 11,859.707 дииара. Природне прилике за произвођење коња веома су код пас угодне; тако исто и домаћи сој коња способан је за поправку, али је и пак ова грана нашега сточарства најслабија, не само по каквоћи него и по коликоћи, јер није у стању нодмирити ни потребе у земљи, а па извоз од вредности није ни мислити. Сој наших коња води порекло своје од јако распрострте источне расе коњске, али је се у току векова а услед недовољне а често и иикакве неге нзродио и толико закржавео, да је ситнији не само од сојева који се иодижу у западној Јевропи него и оних на истоку. Но остатак источне крви познаје се код нашега коња но правилним и лепим облицима тела му и иб томе, што је веома издржљив, иитом и поучљив. Средња висина наших коња креће се између 130 и 1.48 см.