Otadžbina

■

19

— Аха, датум ! узвпкну Гастон. Он се сећа чак и датума! Али, господине, ви сте ручавали код меш' пет пута преко недеље ; ви сте се увек довлачили у наше ложе у талијанском позоришту и у опери, ви што дижете толику вику због две три тричаве ложе, што сте их мојој жени понудили. — Две, три ! ... рече Раул. Али таке ситнице гадно је и помињати. — И ја мислим, рече Бог Отац. коме већ поче бивати досадно у његово.м облаку. Свршујмо, господо, свршујмо ; а ви, госпсђо, молкм вас, одлучите се већ једном ! Јованка оста хладна и иемарна, а мужеви говорише, говорише, говорише једно те једно. — Опомени се, говораше Гастон, због тебе сам оставио своју каријеру. Био сам хусарски капетан и ја дадох оставку само за то, што ти не хтеде ићи у Саргмин где је био мој гарнизон. — А ја сам опет постао пријатељ царства. прихвати Раул, само теби за љубав !.... Господине, ви сте се вуцарали по свима министарским и ОФицнрским баловима.... Вас су забаве таке врсте занимале.... А ти, госпођо, ишла си увек с њим. И ја се, на велико чудо свију мојих познаника, морадох појавити у Тилеријама. Ја, у Тилеријама, код једног Наполеона ?! — Никаке политике, викну Бог Отац, а нарочито никаке увреде цару Наполеону III ! — Добро, Госггоде, добро ! Неће бити политике ; имам ја јачих разлога од господинових ! рече Гастон. Чуј Јованка, драга моја Јованка, опомени се. .. Ја сам био први !.... Сети се наших дугих шетња, по ноћи, у шуми, код твог оца, код суре стене ; ми иђасмо лагано веома лагано, по стазицама, ти наслонила твоју главу на моје раме. После у дан нашег венчања отпутовасмо сами, само нас двоје, веома брзо. Дошли смо око пола ноћи мојој кући. по ужасиој цичи. Поље беше покривено снегом,.